Храм Ваведења Пресвете Богородице једна је од најстаријих сачуваних православних светиња у Бачкој и један од највреднијих споменика културно-историјског наслеђа Врбаса.
Мало је грађевина у Врбасу које могу да се похвале историјом дугом скоро три века. Једна од њих је Српска православна црква – Храм Ваведења Пресвете Богородице, у Улици Исе Секицког, светиња која је вековима сведок развоја Старог Врбаса и живота његових становника.
Храм је подигнут у првој половини XVIII века, а градња је завршена и храм је свечано освећен 1744. године. Изграђен у барокном стилу као једнобродна црква са препознатљивим високим звоником, представља вредан пример барокне православне сакралне архитектуре у Бачкој. Његов звоник и данас је једно од најпрепознатљивијих обележја Старог Врбаса.
Током своје дуге историје храм је делио судбину народа. Стари иконостас, који је осликао Јован Исаиловић, страдао је у револуционарним догађајима 1848. године, а нови је постављен 1862. године. Дуборез је израдио Јован Кистнер, позлату Никола Димшић, док је иконе осликао Јован Клајић. Посебно је занимљиво да су иконе најпре сликане на платну, а затим каширане на дрвене даске, што представља редак поступак за то време.
Мало је познато да су прва црквена звона изливена још 1737. године, пре него што је храм у потпуности завршен. Велика и мала звона однета су 1916. године у ратне сврхе, а нова су набављена 1924. године. На спољним зидовима цркве налазе се стари надгробни споменици, међу којима се издваја спомен-обележје свештенику Симеону Којићу и његовој супрузи Макрени, док мермерна плоча на предњој фасади чува сећање на Староврбашане погинуле у Првом светском рату.
Због своје историјске, архитектонске и уметничке вредности, Српска православна црква – Храм Ваведења Пресвете Богородице данас је заштићена као непокретно културно добро од великог значаја. Али њена највећа вредност није само у старости или архитектури. Скоро три века она окупља вернике, чува успомене на бројне генерације Врбашана и представља један од најважнијих симбола духовног и културног идентитета Старог Врбаса.
Уз овај храм везује се и једно занимљиво локално предање. У порти се налази биста патријарха Арсенија III Чарнојевића, јер се, према предању, управо на том месту зауставио током Велике сеобе Срба крајем XVII века. Иако историјски извори то не потврђују, ова прича се и данас преноси међу Врбашанима као део локалне традиције и сећања.
Скоро три века након изградње, ова светиња и даље представља више од цркве. Она је чувар историје, вере и памћења једног града – место које подсећа да су највеће вредности оне које време не успе да избрише.
