ДР СПЕЦ. ЈУЛИЈА ЧУРОВИЋ ШКОРИЋ – ДОКТОРКА КОЈА НИКАДА НИЈЕ ОТИШЛА ОД СВОЈИХ ВРБАШАНА
Постоје људи којима је град у коме су рођени само место на почетку животне приче.
А постоје и они којима град постане судбина.
За др спец. Јулију Чуровић Шкорић, Врбас није само град у коме је рођена, одрасла и школовала се. Врбас је место коме се, упркос свим годинама, обавезама и животним путевима, увек враћала. И данас се враћа.
Јер, иако већ дуго живи у Бачком Јарку, њен радни дан и даље почиње путовањем ка Врбасу. Годинама прелази тај пут како би била уз своје пацијенте. Не зато што мора, већ зато што је свој позив одавно претворила у нешто много веће од посла.
У верност свом граду.
Рођена је 21. јула 1956. године у Врбасу. Основну школу „Светозар Милетић“ завршила је као вуковац, а потом и Гимназију у свом родном граду. Још као ученица показивала је изузетну посвећеност знању. Такмичила се из руског језика и математике, а посебно се издвојила по успеху из руског – две године заредом била је прва у Војводини. У четвртом разреду гимназије учествовала је и на републичком такмичењу из математике.
Уз све то, похађала је и музичку школу и свирала хармонику.
Можда је већ тада у њој постојала та необична потреба да се учи, ствара, помаже и да се никада не стане пред првом препреком.
Медицински факултет завршила је у Новом Саду, а 1981. године постала је лекар. Девет година касније, 1990. године, постала је специјалиста педијатрије.
И тада је започела једна од оних професионалних прича које се не мере само годинама, већ генерацијама.
Тридесет пет година педијатрије.
Тридесет пет година дечјих осмеха, родитељских стрепњи, питања, брига и поверења.
Током каријере, др Јулија је 24 године дежурала у болници, а чак 15 година обављала је функцију начелника.
Ипак, када се данас говори о њеном раду, бројеви су само један мали део приче.
Јер кроз ординацију др Јулије током више од три и по деценије рада прошле су хиљаде малих пацијената. Генерације деце смењивале су се пред њеним лекарским столом, а многи од оних које је некада лечила као малишане данас су одрасли људи.
А када је уведен систем изабраног лекара, више од 2.500 грађана определило се управо за др Јулију Чуровић Шкорић, поклонивши јој своје поверење.
Иза тог броја не стоји само статистика.
Иза сваког пацијента стоји једна породица.
Једно дете.
Једна брига.
Један родитељ који је у неком тренутку свог живота своје најдрагоценије поверење поклонио управо њој.
А она то поверење, кажу њене колеге и пацијенти, никада није узимала здраво за готово.
Др Јулија је и данас лекар са великим бројем пацијената и једним од највећих бројева прегледа. Али њена највећа вредност никада није била у бројевима.
Била је у човеку.
У детету које никада није гледала као само још једног пацијента.
Свако дете гледала је као своје.
Родитеље је поштовала, слушала и разумела. Пацијенте није одбијала. За њу није постојао „неки други дан“ када је некоме помоћ била потребна.
А онда је дошла пензија.
И можда би се ту за већину људи једна велика професионална прича природно завршила.
Али не и за др Јулију.
Она већ пет година ради из пензије.
И даље путује из Бачког Јарка у Врбас.
И даље облачи белу мантију.
И даље дочекује малишане.
И даље разговара са родитељима.
И даље лечи.
Током година имала је прилике да свој професионални пут настави и у другим срединама. Било је понуда и могућности да оде.
Али није.
Одабрала је Врбас.
Иако је живот одавно одвео у Бачки Јарак, њено професионално срце остало је у граду у којем је направила прве кораке, ишла у школу, сањала своје снове и у којем је деценијама лечила генерације малих Врбашана.
Можда је управо зато њена прича толико посебна.
Јер није тешко волети свој град када вам је све близу.
Тешко је годинама путовати из другог места и изнова бирати исти град.
А она га је бирала.
Из дана у дан. Из године у годину.
Њене колеге посебно памте и једну другу страну њене личности – ону која се не учи на факултету и не пише у медицинским уџбеницима.
Памте је као изузетно добру жену.
Као некога ко није заборављао ничији рођендан.
Ко је умео да обрадује колеге ситницом, али баш оном која у правом тренутку значи највише.
Ниједно рођење детета у њиховим породицама није јој промакло.
Ниједан одлазак у пензију није био само датум у календару.
Знала је да људи памте велике ствари, али је она памтила мале људске тренутке.
А управо у тим малим стварима, можда, и лежи величина једног човека.
Др Јулија је супруга и мајка двоје деце. А читавог живота, заједно са својом породицом, брине и о брату који има Даунов синдром.
И ту, далеко од ординације и лекарске титуле, налази се још једна страна њене приче – она о породици, одговорности, љубави и истрајности која траје читавог живота.
Зато када се данас каже др Јулија Чуровић Шкорић, не говори се само о педијатру.
Говори се о жени која је свој живот испреплела са животима хиљада породица.
О лекару који је могао да оде, али је остао.
О некоме ко је пензију дочекао, али није дозволио да му она одузме позив.
О Врбасу који никада није престао да буде њен град, иако већ дуго живи у Бачком Јарку.
И можда је најлепше рећи овако:
Неке људе град памти по функцијама које су обављали.
Неке по годинама које су провели на послу.
А неке по томе колико су живота дотакли.
Др Јулија је једна од тих.
Њени пацијенти су данас одрасли људи. Некадашња деца сада доводе своју децу. Генерације су се смењивале, године пролазиле, живот носио људе на различите стране.
А она је остајала.
И зато данас, после 35 година педијатријског рада, више од две и по хиљаде изабраних пацијената и пет година рада у пензији, њена најлепша титула можда није она исписана испред имена.
Већ она коју су јој дали људи.
Њихова докторка.
Докторка која није заборавила своје пацијенте.
Докторка која није заборавила своје колеге.
Докторка која није заборавила свој Врбас.
И докторка која, упркос годинама, и даље сваког дана прелази пут из Бачког Јарка ка свом родном граду.
Не зато што је то само пут до посла.
Већ зато што је то пут до њених људи.
ПУЛС ВРБАСА