Неке људе са једним местом не повезује само адреса.
Повезују их године живота, рад, књиге, пријатељства, успомене и све оно што човек током деценија остави иза себе. Тако је и Карољ Сирмаи, иако није рођен у Врбасу, постао једно од важних имена његовог културног и књижевног живота.
Рођен је 1890. године у Темерину, а породица се убрзо преселила у Деспотово. Још као веома млад показао је интересовање за књижевност и новинарство. Већ 1906. године у Новом Саду покренуо је часопис „Irodalom“, што довољно говори о томе колико је рано почео да гради свој пут у свету писане речи.
Студирао је право у Будимпешти, али га живот није одвео само у правничке воде.
Његов прави простор били су књижевност, новинарство и култура.
У Врбас је дошао 1925. године, када је почео да ради у врбаској фабрици шећера. И управо ће овај град временом постати једно од најважнијих места његовог живота.
Сирмаи није био само писац.
Био је новинар, уредник и човек који је окупљао књижевнике и културне ствараоце свог времена. Писао је под различитим псеудонимима, међу којима су били Скалин, Фуимуш и Попел, а његово име остало је забележено и у историји мађарске књижевности на простору тадашње Југославије.
Од 1933. године био је повезан са уређивањем часописа „Каланђа“ (Kalangya), значајног књижевног часописа који је окупљао писце и доносио књижевне и културне текстове. Исте године био је и уредник листа „Југословенске мађарске новине“ (Jugoszláviai Magyar Újság).
У време када није било интернета, друштвених мрежа и брзог преношења информација, часопис је био прозор у свет.
А људи попут Сирмаија били су они који су тај прозор отварали.
Кроз његов живот пролазила су имена и личности једне значајне књижевне епохе. Познавао је и сусретао савременике који су обележили југословенску и српску књижевност, међу њима Милоша Црњанског, Иву Андрића и Александра Тишму.
Тај податак можда најбоље показује у каквом се културном кругу кретао и колико је његов свет био шири од граница једног града.
А ипак, Врбас је остао место са којим је његово име најснажније повезано.
Овде је радио.
Овде је писао.
Овде је стварао и проводио деценије живота.
И овде је, 1972. године, завршио свој животни пут.
Када човек оде, остаје питање шта је оставио иза себе.
Сирмаи је оставио речи.
Али и нешто више од речи – оставио је траг једног времена.
Времена у којем је Врбас био простор сусрета различитих култура, језика и људи. Простор у којем су се писале књиге, покретали часописи и водиле културне расправе.
Неколико година након његове смрти, 1975. године установљен је Меморијал и књижевна награда „Карољ Сирмаи“, која је постала начин да се његово име сачува у књижевном животу овог простора.
И тако се једна животна прича наставила и после човека.
У књигама.
У награди.
У сећању.
У Врбасу.
Можда је зато најлепше о Сирмаију говорити не само као о писцу који је некада живео овде, већ као о човеку који је својим радом постао део културне историје Врбаса.
Јер градови нису само оно што видимо.
Нису само улице, зграде, фабрике и тргови.
Градове чине и људи који су у њима мислили, писали, стварали и сањали.
Карољ Сирмаи био је један од њих.
Рођен у Темерину, детињство везано за Деспотово, образовање у Новом Саду и Будимпешти, а потом деценије живота и рада у Врбасу.
Његов животни пут био је широк, али је једна његова важна станица био управо наш град.
И зато његово име и данас припада Врбасу.
Не само као део прошлости.
Већ као подсећање да је и у једном војвођанском граду, далеко од великих европских центара, некада живео човек чији је свет био сачињен од књига, новина, језика, људи и идеја.
А такви људи не нестају онда када их више нема.
Они остају тамо где су највише давали себе.
У речима које су написали и у месту које су својим животом обогатили.
А Карољ Сирмаи је свој део те приче оставио Врбасу.
Пулс Врбаса