Постоје људи чије име не остане забележено само у спортским аналима, већ постане део памћења једног града. Њихова прича није само прича о головима, победама и трофејима, већ о путу који показује да велики снови могу да потекну и из малих средина. Једна таква прича је прича о Јоакиму Виславском – детету Врбаса које је својим талентом и радом стигло до највећих фудбалских сцена.
Рођен 1940. године у Врбасу, Јоаким Виславски прве фудбалске кораке направио је у свом родном граду. На врбаским теренима стасавао је играч чији ће таленат убрзо прећи границе локалног фудбала и одвести га на велике југословенске стадионе.
Његов пут водио га је до ФК Партизан, где је током шездесетих година постао део једне од најуспешнијих генерација клуба. Са црно-белима освојио је шампионске титуле Југославије, а посебно место у историји заузима сезона 1965/66, када је Партизан стигао до финала Купа европских шампиона. Био је то тренутак када је један клуб из тадашње Југославије стао раме уз раме са највећим европским фудбалским именима.
Ипак, велики спортисти нису велики само због трофеја које освоје. Њихова величина често се најбоље види у ономе што ураде након што се угасе светла великих стадиона.
После играчке каријере, Виславски је своје знање и искуство пренео на нове генерације. У каснијим годинама посветио се раду са децом и младим фудбалерима, помажући им да направе прве кораке на терену и да кроз спорт упознају вредности које су обележиле и његов живот – дисциплину, истрајност, тимски дух и љубав према игри.
Тако се његова прича на својеврстан начин вратила тамо где је и почела – у Врбас. Од детета које је на локалним теренима сањало велике фудбалске дане до искусног играча и тренера који је знање преносио млађима, Виславски је остао повезан са градом из којег је потекао.
Да његово име и данас припада спортском памћењу Врбаса, сведоче и спортски терени који носе име Јоакима Виславског. На месту где нове генерације праве своје прве спортске кораке, његово име добија посебну симболику. Тамо где деца трче за лоптом и тек откривају радост игре, остаје сећање на човека који је из истог тог града стигао до највећих фудбалских позорница.
Његов животни пут сведочи и о једном другачијем времену југословенског спорта, када су се фудбалери стварали постепено, кроз рад, таленат и упорност. За младе играче који су тек улазили у свет фудбала, сусрет са човеком који је играо на највећој сцени могао је да буде више од тренинга – био је то сусрет са искуством и живом спортском историјом.
Врбас је зато у Јоакиму „Кимету“ Виславском имао не само успешног фудбалера, већ и човека који је својим животом повезао различите генерације. Његов пут показује како један град може да буде почетак великих снова, али и место коме се човек враћа да би оно што је научио подели са другима.
Јоаким Виславски остаје једно од имена које Врбас с поносом чува – као симбол талента, упорности и времена у којем се из једног бачког града могло стићи до самог врха југословенског фудбала. А можда је управо у томе и најлепши део његове приче: што се после свих великих стадиона и победа његов пут поново вратио деци, терену и граду из којег је све почело.
Пулс Врбаса