Неке животне приче у себи носе тиху лекцију да никада није касно да човек открије оно за шта је створен. Таква је и прича Јовице Елезовића – дечака из Врбаса који је релативно касно ушао у свет рукомета, а стигао до највећих спортских висина.
Јовица Елезовић рођен је 2. марта 1956. године у Врбасу. Са рукометом је почео да се бави тек са деветнаест година, у родном граду. Прве кораке направио је у РК Врбас, потом је играо за Црвенку, а 1977. године прешао у Борац из Бањалуке, где је наставио да гради велику играчку каријеру.
Убрзо је стигао и позив у репрезентацију Југославије. За национални тим одиграо је 123 утакмице и постигао 388 голова.
На Олимпијским играма у Москви 1980. године Југославија је заузела шесто место, али је четири године касније уследио тренутак који ће заувек обележити његову каријеру.
Лос Анђелес, 1984. година – Југославија осваја олимпијско злато.
У тој златној генерацији нашао се и Врбашанин који је само неколико година раније правио прве рукометне кораке.
Уследили су и нови велики успеси. На Светском првенству 1982. године у Западној Немачкој, Југославија је освојила сребро, а четири године касније, 1986. у Швајцарској, постала је светски шампион.
Тако је Елезовић у својој спортској каријери стигао до самог врха – постао је олимпијски и светски шампион.
После играчке каријере уследила је тренерска. Водио је Партизан, са којим је освојио шампионске титуле 1993, 1994, 1995. и 1999. године, као и Купове 1993, 1994. и 1998. године. Радио је и у Синтелону из Бачке Паланке, са којим је 2000. године освојио Куп.
И тако се његов пут кретао од играча до тренера, од човека који је учио игру до човека који је своје знање преносио новим генерацијама.
Можда је управо ту и најдубљи део његове приче. Медаље временом постану део историје, пехари се склоне у витрине, а велике утакмице остану у сећањима. Али знање које човек остави другима наставља да живи.
Врбас је у својој спортској историји имао много великих имена, али Јовица Елезовић заузима посебно место – као човек који је из једног бачког града стигао до олимпијског и светског злата, а потом своје искуство претварао у знање за оне који долазе после њега.
Његова прича зато није само прича о рукомету. Она је прича о таленту који се може појавити онда када га најмање очекујемо и о томе да величина човека не зависи од места са којег је кренуо.
Понекад је довољан један терен, једна лопта и тренутак у којем човек препозна свој пут. А један такав пут из Врбаса водио је све до олимпијског и светског врха.