Уметници одлазе, али понекад њихове руке остану присутне много дуже од њих самих – у камену, бронзи, облику једног лица или споменику поред којег генерације пролазе не знајући више ко га је створио.
Једно од значајних имена војвођанске скулптуре друге половине XX века било је име Еугена Кочиша, уметника чији је траг остао и на простору данашње општине Врбас.
Рођен је 1922. године у Кули. Академију ликовних уметности у Загребу завршио је 1954. године, у класи Антуна Аугустинчића, једног од најзначајнијих југословенских вајара XX века.
Кочиш је једно време стварао као слободни уметник, а од 1961. године његов професионални пут снажно се везује за Сомбор и тамошњи културни живот. Руководио је уметничком галеријом Културно-просветног центра, а 1972. године преузео је и дужност вршиоца дужности директора „Ликовне јесени“.
Ипак, његов рад није остао затворен у једном граду.
Излагао је широм некадашње Југославије, али и у иностранству. Његова дела могла су да виде публика у Загребу, Новом Саду, Београду, Суботици, Мостару, Шибенику и другим градовима, као и у Мађарској и Италији.
Посебно место у тој биографији има и Врбас.
Кочиш је 1967. године самостално излагао у Врбасу, а његова вајарска дела оставила су траг на више места овог подручја. Његове скулптуре налазиле су се и у Врбасу, Бачком Добром Пољу и Куцури.
Куцура је имала посебно место у његовом животу. Иако је рођен у Кули, део животног и стваралачког пута провео је управо у Куцури. Деценијама касније, приликом припрема изложбе посвећене његовом стваралаштву, нека његова дела поново су пронађена управо у школи у Куцури.
Кочиш је радио у камену, бронзи и гипсу, материјалима којима је давао форму и трајност. Његове скулптуре награђиване су на конкурсима, откупљиване и постављане као јавни споменици.
Био је и део ширег уметничког живота Војводине и Југославије. Члан УЛУС-а постао је 1967. године, а већ наредне године добио је Октобарску награду града Сомбора. Био је и члан Уметничког савета војвођанског удружења ликовних уметника.
Умро је 1972. године у Сомбору, са свега педесет година.
Пола века након његове смрти, име Еугена Кочиша можда више није познато широј публици као некада. Његова дела, међутим, остају.
И можда управо у томе лежи посебност вајарства – човек једном склони руке са камена, али облик који је тим рукама створио наставља да живи.
Зато је вредно поново изговорити име Еугена Кочиша и подсетити се да су део културне историје Врбаса и околних места стварали уметници чија су дела превазилазила границе једног града, а понекад и једне државе.
Пулс Врбаса