Постоје људи чија имена не налазимо често на споменицима и називима улица, а ипак су заслужни што један град данас може да исприча сопствену прошлост. Један од таквих људи у Врбасу био је Иштван Ђенге, професор историје и географије, заљубљеник у старине и човек чији је рад поставио темеље организованог чувања завичајне баштине.
Живео је током већег дела XX века, а преминуо је 6. марта 2002. године, у 81. години живота.
Ипак, најважнији део његове приче почиње много раније.
Шездесетих година прошлог века, док је радио као наставник историје и географије, Ђенге је препознао нешто што је у то време лако могло да остане непримећено – да се историја Врбаса не налази само у књигама и документима, већ и у старим предметима које су породице чувале по кућама, орманима и таванима.
Своју идеју пренео је и ученицима Основне школе „Братство јединство“.
Заједно су почели да прикупљају предмете и документа који су сведочили о животу људи на овим просторима. Ученици су доносили старине, збирка је расла, а оно што је започело као ентузијазам једног наставника временом је прерасло оквире школе.
Прикупљеног материјала било је толико да школски простор више није био довољан за његово чување.
Из тог рада постепено се рађала идеја о Завичајној збирци Врбаса. Године 1969. донета је скупштинска одлука о њеном формирању, а управо је Иштван Ђенге остао забележен као један од кључних људи који су поставили темеље будућег врбаског музеја.
Од 1971. године Завичајна збирка функционисала је у оквиру Дома културе, данашњег Културног центра Врбаса, а 1974. године смештена је у Томанову вилу, где је заузимала пет просторија. Бригу о збирци водио је Ђенге.
Његова посвећеност прошлости Врбаса није се завршавала сакупљањем предмета.
Био је и утемељивач Клуба љубитеља старина, окупљајући око идеје очувања наслеђа и друге Врбашане. И након формирања Завичајне збирке наставио је да прикупља грађу, суочавајући се са недостатком простора и бројним другим тешкоћама које су пратиле прве деценије рада збирке.
Колико је дуго остао посвећен том послу показује и податак да су Дом културе Врбас и Иштван Ђенге још 1988. године покренули акцију прикупљања предмета за Завичајну збирку у образовним установама општине.
Његово интересовање није било ограничено само на предмете. Бавио се и прошлошћу самог града. Године 1993. објављен је његов превод са мађарског дела „Врбас јуче“, посвећеног етнолошким, економским, административним и културним приликама два некадашња Врбаса у периоду од 1786. до 1912. године.
Ђенге је оставио траг и у очувању сећања на некадашњу јеврејску заједницу Врбаса. У новембру 1991. године, заједно са Иваном Фишером, открио је спомен-обележје посвећено Јеврејима из Врбаса страдалим током Другог светског рата.
Све то открива да Иштван Ђенге није био само човек који је волео старе предмете.
Он је прошлост посматрао као нешто што припада будућим генерацијама.
Можда је зато посебно лепо што је био наставник. Деци није преносио само знање из уџбеника, већ их је учио да историју потраже око себе – у старој фотографији, породичном документу или предмету чију причу тек треба открити.
Данашњи Градски музеј Културног центра Врбаса далеко је развијенији од збирке која је пре више од пола века почела да настаје захваљујући ентузијазму једног наставника и његових ученика.
Али свака велика збирка негде мора да почне.
Врбаска је почела и од једне важне идеје Иштвана Ђенгеа – да оно што данас изгледа старо и обично, сутра може постати драгоцено сведочанство о томе ко смо били.
Зато његово име заслужује место у причи о људима који су чували памћење Врбаса.
Пулс Врбаса