Савино Село какво данас познајемо носи у својим улицама трагове више од два века организованог живота. Мењали су се становници, назив места, језици који су се чули у школским клупама, државе којима је село припадало, али су поједине грађевине и записи остали као сведочанство различитих епоха.
Једна од најважнијих година у историји места је 1784. Тада је основана Торжа, претеча данашњег Савиног Села. Немачки колонисти стизали су у Бачку у време велике колонизације Хабзбуршке монархије, а прве породице на ове просторе дошле су 1783. године. Већ наредне године формирано је ново насеље.
Нови становници били су претежно протестанти, евангелисти и калвинисти. За кратко време почели су да граде не само куће већ и институције неопходне за живот једне заједнице.
За историју Торже значајна је и 1789. година, када је у место дошао Јурај Рибај, словачки просветитељ, језикословац и слависта. У Торжи је остао све до смрти, 31. децембра 1812. године, а остао је упамћен и као један од покретача изградње евангелистичке цркве.
Посебно поглавље историје села припада школству.
Крајем 19. века Црквена општина основала је прву школу – Евангелистичку основну школу у Торжи. Похађала су је немачка и мађарска деца, а настава се одвијала на немачком језику.
После Првог светског рата и распада Аустроугарске 1918. године мења се и организација школовања. Ученици више нису распоређивани према вероисповести, већ према матерњем језику. Школа је тако, баш као и само место, пратила велике политичке и друштвене промене које су захватале читаву Бачку.
Још једна занимљива година је 1925., када се као део тадашњег насеља појављује државно добро Бачки Косанчић, формирано као колонија добровољаца.
Поводом 150 година од оснивања Торже, 1934. године подигнуто је спомен-обележје које и данас представља један од материјалних трагова старе историје села. Камен који је преживео промену становништва и имена места остао је сведок времена у којем је Торжа изгледала сасвим другачије.
А онда је дошао Други светски рат.
Торжа се током ратних година нашла под мађарском окупационом влашћу. Крај рата донео је једну од највећих промена у читавој историји места. Немачко становништво напушта село, а већ октобра 1945. године стиже прва група колониста из Андријевичког среза у Црној Гори.
Колонизација је трајала током периода од 1945. до 1948. године и потпуно је променила демографску слику места. У куће старих становника уселиле су се нове породице, а у селу је почео један сасвим нови живот.
Убрзо се променило и име.
Од 1947. године Торжа носи назив Савино Село, у знак сећања на народног хероја Саву Ковачевића.
Послератне године донеле су промене и у школству. Убрзо након ослобођења формирана су и четири нижа одељења на словачком језику, која је похађало око четрдесеторо ученика. Прва словачка учитељица била је Зузана Корчокова из Гложана, која је децу различитих разреда подучавала у једној заједничкој учионици.
За данашњу школу посебно је значајна 1954. година. Од тада се Основна школа налази у згради у којој је и данас њено седиште.
Пет година касније, 1959. године, школа добија име које и данас носи – Основна школа „Бранко Радичевић“.
Тако је школа, на свој начин, постала сведок готово свих великих промена кроз које је место пролазило. Од наставе на немачком језику у старој Торжи, преко одељења формираних према матерњем језику и послератне наставе на словачком, до савремене школе у Савином Селу, њена историја пратила је историју самог места.
Још један занимљив детаљ појављује се много касније. Школске 1992/1993. године поново је уведено изучавање словачког језика са елементима националне културе, чиме је сачуван још један део културног наслеђа становника који су живели и живе у Савином Селу.
Када се све ове године поређају једна уз другу – 1784, 1789, крај 19. века, 1925, 1934, 1945, 1947, 1954. и 1959. – пред нама више није само низ датума.
Пред нама је прича о једном месту које се више пута мењало, али никада није престајало да живи.
Од Торже немачких колониста до Савиног Села послератних досељеника, од прве евангелистичке школе до данашње Основне школе „Бранко Радичевић“, свака генерација оставила је нешто своје.
И можда се управо зато историја Савиног Села најбоље чита у његовим старим школама, црквама, кућама, споменицима и улицама.
Јер оно што данас називамо Савиним Селом није настало у једном тренутку. Градиле су га генерације током више од два века, остављајући за собом слојеве прошлости који и данас могу да се препознају.
Пулс Врбаса