Када се данас прође улицама Равног Села, мало шта на први поглед открива колико далеко у прошлост сеже прича овог места. Иза данашњег имена, кућа, школе и познатих сеоских улица стоје векови промена. Смењивале су се државе и народи, стизале нове породице, подизане су школе и богомоље, а село је више пута мењало своје лице.
Некада се звало Шове.
Најстарији познати писани трагови о насељу потичу са краја 15. века, из
периода између 1484. и 1502. године. Већ 1590. Шове су забележене у турским дефтерима као мало село са свега 12 домова.
Током наредног века живот у насељу није увек текао истим током. Око 1650. године Шове се помињу као насељене, док су 1698. забележене као ненасељено место. Почетком 18. века живот се поново враћа: 1715. године пописано је десет породица, 1720. било је 19 домова, а већ 1722. године 31.
Бројеви су мали, али управо из њих можемо да наслутимо како је село расло – кућу по кућу и породицу по породицу.
Средином 18. века догодио се још један важан процес. Између 1744. и 1777. године велики број српских породица из Куцуре преселио се у Шове и Обровац. На коморској карти из 1760. године Шове су већ приказане као место у којем је живела 51 српска породица.
А управо у том веку почиње једно од најлепших поглавља историје села – прича о школству.
Прва школа у Шовама основана је 1745. године.
Како је изгледало школовање у тим далеким временима данас је готово тешко замислити. Подаци из 1772. године говоре о скромној школској згради направљеној од плетера и покривеној трском. Имала је кухињу и једну собу, а наставу је похађало 18 дечака.
У тој једној просторији, без свега онога што данас подразумевамо под школом, започела је просветна традиција која у Равном Селу траје већ скоро три века.
Још један важан траг старих Шова остао је сачуван до данас. Године 1804. подигнута је православна црква посвећена Преносу моштију Светог Николе, која је више од два века део духовног и историјског наслеђа места.
Иза њених зидова чува се и благо много старије од самог храма. Међу старим црквеним књигама налазе се „Октоих“ Божидара Вуковића, штампан у Венецији 1537. године, као и „Осмогласник“ Јеронима Загуровића, такође венецијанско издање, настало 1569–1570. године. Тако једна црква у срцу бачког села данас чува књиге које су постојале вековима пре него што су њени темељи постављени.
Храм је преживео промене држава, ратове, сеобе становништва и промену имена села. Док су Шове постајале Равно Село, црква је остала један од видљивих сведока времена које је пролазило.
Како је место расло, расло је и школство. Нова школска зграда подигнута је 1836. године, а још једна 1888. године. До краја 19. века у селу су радили и српски учитељи, док су поред комуналне постојале и вероисповедне школе.
У међувремену се мењала и структура становништва.
Немачке породице досељене су у Старе Шове 1786. године. Само две године касније, 1788, део немачког становништва напустио је Старе Шове и формирао Нове Шове. Тако су се једно поред другог развијала два насеља чије ће се судбине касније поново спојити.
Колико су Шове током 19. века порасле показују и бројке. Године 1820. имале су 2.598 становника, од којих је 1.643 било српске националности. Према попису из 1893. године, у Старим Шовама живело је 2.136 становника – 1.436 Срба, 653 Немца, 15 Мађара и 32 становника других националности.
Тако је на релативно малом простору бачке равнице настајала заједница различитих језика, вера и обичаја.
И школа је пратила те промене.
Почетком 20. века број ученика се значајно повећао, а између два светска рата у месту су радиле четири основне школе – две народне, комунална и немачка мањинска школа – као и занатска школа. Школа није била само место учења. У њој су организоване светосавске и видовданске свечаности, приредбе и позоришни програми, па је постајала једно од средишта друштвеног живота.
А онда је дошао Други светски рат.
Ратне године донеле су прекид дотадашњег начина живота, а 1944. година означила је почетак потпуно новог периода. После завршетка рата уследила је велика послератна колонизација, која је из темеља променила демографску слику места.
Од 1945. до 1948. године у село су стизале породице из Црне Горе и Босне и Херцеговине. Посебно је упамћен крај септембра 1947. године, када су у Шове стигле 72 породице из области Јањ у Босни.
За многе од њих бачка равница била је потпуно нов свет.
Остављали су завичај, планине и начин живота који су познавали и започињали све испочетка – у туђој кући која је требало да постане њихов дом, на новој земљи и међу људима који су делили исту судбину досељеника.
Са њима су у село стизали нови говори, обичаји, породичне приче и сећања на стари крај. Временом су се све те различите животне приче стопиле у нови идентитет места.
И име се променило.
Нове Шове су 1947. године добиле назив Равно. Тај назив задржан је до 1948. године, када је утврђено име које село носи и данас – Равно Село.
Ново време донело је и нови живот школи. Већ 1945. године почела је да ради четворогодишња основна школа, док су старији ученици у почетку наставу похађали у оближњем Змајеву. Недуго потом отворени су и виши разреди.
Колико је Равно Село у послератним деценијама било младо најбоље показује податак да је током шездесетих година у школи било и по пет одељења једног разреда.
Од 18 дечака у малој школи од плетера 1772. године до пет одељења једне генерације непуна два века касније – између те две слике стала је готово читава историја једног села.
Из равноселских школских клупа током времена излазиле су генерације просветних радника, научника, уметника и других успешних људи. Међу онима чије је име постало познато далеко изван родног места налази се и глумац и редитељ Лазар Ристовски, рођен у Равном Селу 1952. године.
Много година касније управо ће филм постати један од нових симбола села, повезујући једно мало место у Бачкој са уметницима и публиком из различитих крајева.
Ипак, историју Равног Села нису стварала само позната имена.
Стварале су је хиљаде људи чија имена данас не налазимо у књигама – породице које су градиле куће, учитељи који су описмењавали децу, земљорадници који су обрађивали бачку земљу и досељеници који су после рата овде добили прилику да живот започну изнова.
Зато старо име Шове није само назив који је остао у историјским записима и сећању најстаријих.
Оно је једно од првих поглавља приче која траје и данас.
Од дванаест домова забележених 1590. године, преко школе од плетера и трске, Старих и Нових Шова, нових школских зграда, ратова и великих сеоба, па све до данашњег Равног Села – на истом простору смењивале су се генерације и времена.
А село је остало ту, усред бачке равнице.
Са новим именом, новим људима и новим причама, али са прошлошћу која и даље живи испод сваког његовог новог слоја.
Пулс Врбаса