Постоје места чија се прошлост не може испричати само једним именом, једним народом или једном црквом. Куцура је управо таква.
На релативно малом простору бачке равнице вековима су се сусретали различити језици, вере и обичаји. Срби и Русини, а касније и Мађари, Немци и припадници других народа, остављали су своје трагове у селу, стварајући средину чија је различитост временом постала једна од њених најпрепознатљивијих особина.
А прича о Куцури почиње много пре великог досељавања Русина, по којем је ово место данас надалеко познато.
Најстарији познати писани трагови о Куцури воде нас у средину XVI века. Неколико деценија касније, 1590. године, место се појављује у османским пореским књигама, у којима је забележено 18 кућа чији су домаћини били порески обвезници.
Била је то мала заједница у времену када су ратови, сеобе и промене власти често мењали изглед читаве Бачке.
Након османског периода започело је ново раздобље. Куцура се постепено обнављала и расла. Колико је село било развијено почетком XVIII века показује податак из 1733. године, када је у њему забележено 65 кућа и три православна свештеника.
Овај податак важан је и због једне чињенице која се понекад изгуби у причи о каснијем развоју Куцуре – у селу је пре организованог досељавања Русина већ постојала српска православна заједница, са сопственим духовним животом и традицијом.
А онда је стигла година која ће трајно променити историју Куцуре.
Петнаестог маја 1763. године започето је организовано насељавање русинских гркокатоличких породица у Куцуру. Нови становници долазили су из североисточних крајева тадашње Угарске, а прве године у место је стигла 41 русинска породица.
За те људе Куцура није била само тачка на карти.
Била је нови почетак.
На бачкој земљи требало је подићи куће, обрађивати њиве и створити нови живот. Али оно најважније понели су са собом – језик, веру, породичне обичаје, песме и сећање на крајеве из којих су потекли.
Управо ће то наслеђе током наредних векова постати један од најснажнијих темеља идентитета Куцуре.
Колико се село брзо мењало показују подаци са краја 1764. године, када је у Куцури живело 386 Русина и 391 Срба. Већ наредне, 1765. године, село је имало 855 становника – 494 Русина и 361 Срба, који су живели у 144 домова.
Тако су пре више од два и по века две бројне заједнице делиле исти простор и исту равницу, док је свака чувала сопствени језик, веру и обичаје.
Управо 1765. година доноси још један важан податак за историју Куцуре – писани траг о организованом школству.
Забележено је постојање учитеља за обе верске заједнице, што показује да је образовање веома рано постало важан део живота села. Русинска деца школовала су се на свом народном језику, док је школство истовремено постојало и у оквиру српске заједнице.
Школа зато у Куцури није била само место у којем су деца учила да читају и пишу. У средини у којој су се сусретали различити народи она је постала и један од најважнијих начина да се језик, култура и традиција пренесу са једне генерације на другу.
Генерације су се смењивале, мењале су се школске зграде и начин наставе, али је та просветна традиција преживела векове. Њен значај посебно се види у чињеници да је русински језик остао жив и присутан у образовању и културном животу Куцуре.
Истовремено са школством развијао се и верски живот.
Русинска гркокатоличка заједница већ 1765. године добија прву богомољу, а 1776. године основана је гркокатоличка парохија. Крајем XVIII века подигнут је нови храм Успења Пресвете Богородице, који је временом постао један од најпрепознатљивијих симбола места.
Посебну вредност овог храма представља и иконостас који је почетком XIX века осликао Арса Теодоровић, један од значајних српских сликара свога времена. Данас ова црква представља не само верско средиште већ и значајан део културног наслеђа Куцуре.
Али куцурска прича не може се читати само кроз један звоник.
Српска православна традиција у селу старија је од организованог досељавања Русина. О њеном постојању сведоче подаци из прве половине XVIII века, а православна заједница наставила је да буде део живота Куцуре и у вековима који су уследили. Православни храм Успења Пресвете Богородице и данас представља један од видљивих трагова дугог присуства српског становништва у месту.
Током времена развијала се и римокатоличка заједница, историјски нарочито повезана са мађарским становништвом. У XIX веку подигнута је Римокатоличка црква Свих светих, чиме је верска слика села добила још једно препознатљиво обележје.
Тако су на релативно малом простору бачког села своје место пронашле три хришћанске традиције – православна, гркокатоличка и римокатоличка.
Њихови храмови данас су много више од верских објеката.
Они су својеврсна камена хроника Куцуре.
Подсећају на генерације које су различито изговарале молитве, празновале по различитим обичајима и говориле различитим језицима, али су исте улице, њиве и куће сматрале својим завичајем.
Током XIX века Куцура је наставила да расте, а део русинског становништва из овог места временом се насељавао и у другим деловима Бачке и Срема. Тако је село које је средином XVIII века примало досељенике постепено постало и једно од места из којих се русинска заједница ширила по Војводини.
Али Куцура никада није постала прича само једног народа.
У њој су наставили да живе Срби и Русини, а током различитих периода њеној разноликости доприносили су Мађари, Немци и други становници. У истим улицама могли су се чути различити језици, а празници су се обележавали по различитим календарима и обичајима.
Изнад свих тих разлика остајала је иста бачка равница.
Два светска рата, промене држава и граница, миграције и бурни догађаји XX века оставили су траг и на Куцури. Мењала се структура становништва, неке породице су одлазиле, друге долазиле, али су најдубљи слојеви идентитета села успели да преживе.
Зато се историја Куцуре данас не чита само у старим документима.
Она живи у језицима који се и даље чују, у црквеним звоницима, породичним презименима, старим кућама, школским клупама и обичајима који се преносе са једне генерације на другу.
Посебно место у тој причи припада русинском језику и култури, који су се у Куцури очували више од два и по века. Али управо њихов сусрет са старом српском православном традицијом, мађарским и другим утицајима створио је Куцуру какву данас познајемо.
Од малог насеља забележеног у XVI веку, преко 18 кућа из османског пописа, старе српске заједнице, доласка русинских породица 1763. године, почетака организованог школства и подизања храмова, до данашњег села, Куцура је вековима исписивала своју историју.
Људи су долазили и одлазили. Државе су мењале имена и границе. Генерације су се смењивале.
А Куцура је остала место у којем различитост није само успомена на прошлост.
Она је део њеног идентитета.
И можда се управо у томе крије најлепша прича Куцуре – што су људи различитих корена, језика и вера кроз векове на истом комаду бачке равнице остављали своје трагове и исто место називали домом.
Пулс Врбаса