Сто и једна струја, а заједнички програм стаје у две речи: против њега. За све после тога, изгледа, тек треба заказати састанак. Па још један, да се договоре шта су закључили на првом.
Док треба набрајати туђе грешке, хор пева углас. Чим дође ред да кажу шта би сами урадили, свако започиње своју песму. Диригента нема, али кандидата за диригента — колико хоћете.
А онда стигне саопштење: ограђују се од изјава људи који их подржавају. Подршка је, дакле, добродошла, само би било згодно да присталице претходно доставе текст на одобрење. Аплауз може одмах, мишљење после провере.
Наравно, нико није одговоран за сваку реч свог присталице. Али кад се јединство рекламира на сав глас, а неслагања накнадно решавају саопштењима, публика бар заслужује да зна ко је у представи, а ко је само дошао да навија.
Све подсећа на Криловљеву басну „Лабуд, рак и штука“: свако вуче на своју страну, а кола стоје. У политичкој верзији вероватно би свако од њих издао саопштење да се ограђује од правца којим вуку преостало двоје.
Грађани за то време чекају да чују куда би та дружина да их поведе. Одговор још није усаглашен.
Пулс Врбаса