„Ма, погледаћу филм, исто ми је то!”
Ову реченицу је вероватно изговорио бар један ученик пред одговарање из књижевности. Књига чека на столу, страница има превише, а времена све мање. Филм делује као савршено решење: седнеш, погледаш и за два сата знаш целу причу. Или бар мислиш да је знаш.
Све иде по плану, док наставник не постави питање на које нема одговора у кратком садржају на интернету. Ученик се замисли, погледа у страну, можда и покуша да се сети неке сцене из филма, али одговор никако да дође. И онда се јавља оно чувено питање: „Како наставник зна да сам гледао филм уместо да прочитам лектиру?”
Није то никаква тајна. Наставник често не очекује само да препричамо шта се догодило, већ и да објаснимо зашто је неки лик поступио баш тако, шта га је мучило или како се променио до краја приче. А управо су то детаљи које можемо да превидимо када покушавамо да лектиру завршимо што брже.
То, наравно, не значи да филм не вреди погледати. Напротив! Некада нас баш филм заинтересује за књигу, а некада нам и помогне да лакше замислимо ликове и време у којем живе. Али, боље је прво прочитати дело, па онда погледати филм и видети да ли смо јунаке замишљали баш тако. Можда нам се више допадне филм, можда књига, а можда откријемо да обе верзије имају нешто своје.
Ипак, читање нам пружа нешто посебно: док пратимо причу, сами замишљамо лица, места и догађаје. Понекад нас неки лик изнервира, понекад га разумемо тек на крају, а понекад у његовим поступцима препознамо нешто што смо и сами доживели, па се са њим саосећамо. Тада књига престаје да буде само школска обавеза.
Зато следећи пут, пре него што потражимо филм и кратак садржај, можда вреди да књизи дамо прилику. Не морамо је прочитати за једно вече нити одмах заволети сваку страницу, то наставник не очекује. Довољно је да само почнемо.
А за све који су некада покушали да се провуку са филмом, имамо једно питање: да ли вас је наставник открио или сте успели да се извучете?
Пулс Врбаса