Шајкача, јелек, опанци… Срби, не треба да вам објашњавам о чему данас причамо. Ови одевни предмети многима су препознатљиви симболи наше традиције, али да ли знамо како су настали, чему су служили и шта нам говоре о животу наших предака.
Народна ношња није одувек била оно што данас гледамо на фолклорним наступима. Некада је била део свакодневног живота, а њен изглед зависио је од краја у којем су људи живели, доступних материјала и обичаја. Зато се ношње разликују од области до области.
Шајкача, која је данас један од препознатљивих симбола Србије, првобитно је била део војничке униформе у 19. веку. Једноставна, практична и без много украса — права капа за човека који је имао преча посла него да сатима стоји пред огледалом. Њена препознатљивост опстала је до данас, па је довољно да је угледамо и да многима одмах падне на памет Србија.
Јелек је већ друга прича. То је кратки прслук, често украшен везом, који је народној ношњи давао посебну лепоту. Није му била потребна никаква модерна модна ревија да покаже шта значе детаљи, боје и ручни рад. Некада се много пажње посвећивало управо таквим украсима, а вештина израде преносила се с колена на колено. Данас бисмо можда рекли да је јелек био доказ да се и без брендиране гардеробе може имати стила.
А опанци? Е, они су посебна прича! Кожна обућа која је вековима пратила сељака, путника и домаћина кроз свакодневне послове. Није то била обућа за шетњу по тржном центру, већ за блатњаве путеве, њиве, ливаде и дуге пешачке стазе. Правили су се ручно, а њихов изглед и начин израде разликовали су се од краја до краја. Данас их најчешће виђамо на фолклорним наступима, али они подсећају на време када се много ходало пешке, а нико није питао колико корака има до циља.
Шајкача, јелек и опанци нису само делови старе одеће. Они су мали комади велике приче о томе како су наши преци живели, радили, облачили се и чували своје обичаје. А ако нас неко пита шта је српска традиција, можда је довољно да почнемо управо од њих.
Пулс Врбаса