Политичка култура не показује се само пред онима који нам аплаудирају, већ управо пред онима који мисле другачије. А шта се дешава када они који свакодневно упућују оштре критике добију прилику да своје ставове бране у непосредном разговору са политичким противником?
Позив председника Србије Александра Вучића на телевизијски дуел и одлука Илије Срдановића, представника студентске листе из Врбаса, да такав разговор не прихвати, отворили су питање односа између јавне критике и спремности на непосредно сучељавање аргумената.
Док се на друштвеним мрежама и улицама свакодневно воде оштре политичке расправе, а телефони неретко усмеравају право у лица грађана који имају другачије ставове, позив на разговор пред телевизијским камерама покренуо је нову полемику.
Камера се укључује без задршке, снима се свака реч, а снимци потом завршавају на интернету, где постају повод за јавно таргетирање, вређање и омаловажавање људи који мисле другачије.
Али, шта се дешава када се уместо снимања неистомишљеника понуди прилика за непосредан разговор, пред камерама, уз могућност да обе стране изнесу своје аргументе?
Срдановић је своју одлуку да не прихвати телевизијски дуел образложио тиме да такав разговор није део планираних активности студентског покрета и да предност даје представљању његовог програма.
Ипак, остаје питање зашто се непосредно сучељавање ставова не уклапа у такве активности и под којим условима би разговор са политичким противницима био прихватљив.
Од увреда на улици до одбијања телевизијског дуела
Посебну пажњу привлаче и тврдње о ранијем понашању Илије Срдановића према људима који не деле његове ставове.
Према наводима који се износе у јавности, Срдановић је политичке неистомишљенике називао „ћацијима“ и другим погрдним именима, а помињу се и видео-снимци на којима се, како се тврди, могу чути такве изјаве.
Поставља се питање да ли доктор Срдановић избегава телевизијски дуел зато што не жели да се суочи са непријатним питањима, укључујући и она о ранијим оптужбама за агресивно понашање на радном месту. И како би реаговао када би се у непосредном разговору суочио са аргументима са којима се не слаже? Да ли би и тада у недостатку правих речи морао да се служи силом.
Јавност има право да чује његове одговоре на таква питања, али и да разликује проверене чињенице од оптужби и претпоставки о његовим мотивима.
Док мачке нема, мишеви коло воде?
Народна изрека „Док мачке нема, мишеви коло воде“ често се користи за ситуације у којима је лако бити гласан док нема непосредног суочавања са другом страном.
У политичкој расправи, међутим, гласноћа није замена за аргументе.
Ако је прихватљиво снимати неистомишљенике на улици, јавно критиковати политичке противнике и упућивати им непријатна питања, зашто непосредан разговор у телевизијском студију не би био један од начина да се та иста питања поставе и да се на њих добију одговори?
Сваки политички актер има право да одлучи да ли ће прихватити одређени формат разговора. Али грађани имају право и да питају због чега је такав формат одбијен и на који начин ће им бити омогућено да чују непосредно сучељавање различитих политичких ставова.
Телефон усмерен у нечије лице, увредљив коментар иза екрана и најгласнији повик са улице не могу заменити аргументован разговор.
А шта после 25. октобра?
Уочи избора заказаних за 25. октобар, питање односа према политичким неистомишљеницима добија додатни значај.
Онај ко претендује да представља грађане мора бити свестан да међу њима постоје и људи који никада неће гласати за њега.
Да ли ће њихово право на другачије мишљење бити једнако уважавано? Хоће ли моћи слободно да критикују одлуке будућих представника власти? Да ли ће политичко неслагање остати само политичко неслагање, без личних увреда, јавног обележавања и притисака?
То су питања на која одговоре треба да понуде сви који желе да преузму јавну одговорност.
Јер, једно је упућивати критике када се налазите изван власти, а друго је показати како се односите према грађанима када добијете прилику да у њихово име доносите одлуке.
Политичка култура не показује се само пред онима који нам аплаудирају, већ управо пред онима који мисле другачије. А право на поштовање не престаје оног тренутка када грађанин одлучи да свој глас да неком другом.
Пулс Врбаса