Некада су се људи поздрављали на улици, захваљивали за ситнице и питали једни друге како су. Данас понекад имамо времена да сатима гледамо у телефон, прочитамо стотине објава и оставимо десетине коментара, али нам је тешко да изговоримо једно обично „добар дан“.
Као да су нам речи поскупеле, па пажљиво меримо свако „хвала“, „изволите“ и „довиђења“. А нису. И даље су бесплатне, не плаћа се порез на њих, нити нам треба посебна дозвола да будемо љубазни.
Заборавили смо и на оне реченице које можда звуче обично, али човеку могу много да значе: „Како си?“, „Треба ли ти помоћ?“, „Не брини, помоћи ћу ти.“ Не морамо свакога дана да чинимо велика дела, нити да спасавамо свет пре доручка. Понекад је довољно да придржимо врата некоме ко носи кесе, уступимо место, саслушамо човека или приметимо да некоме није дан.
Наравно, није свако ко нас не поздрави лош човек, нити је сваки осмех доказ доброте. Живот је брз, људи су уморни, свако носи своје бриге. Али управо зато не би требало да нам љубазност буде последња ставка на списку обавеза, она коју стално одлажемо за сутра.
А култура једног друштва не огледа само у дипломама, великим речима и свечаним говорима. Она се види и у реду у продавници, у односу према раднику, комшији, старијој особи, детету, али и према ономе од кога немамо никакву корист. Васпитање није само оно што покажемо када нас неко посматра, већ и оно што радимо када нико не очекује ништа од нас.
И зато када некога сретнете, реците му „добар дан“. Не брините, неће вам се смањити стање на рачуну. А да ли ћете некоме улепшати дан, е то већ не можемо да вам гарантујемо.
Пулс Врбаса