Постоје људи чија имена не би требало да остану само у старим књигама и музејским витринама. Они припадају и улицама којима данас пролазимо, зградама које можда више не гледамо истим очима и причама које један град треба да чува о себи. Јожеф Пехан био је један од таквих људи.
Рођен је 1875. године у Чибу, данашњем Челареву, а одрастао је у Бачкој Паланци. После основне школе радио је као браварски и молерски шегрт, али га је живот временом одвео путем уметности. Усавршавао се у Минхену, једном од значајних европских уметничких центара, а потом је своје знање и искуство донео у средину са којом ће остати најдубље повезан – у Врбас.
Пехан није био само сликар. Био је човек широког духа, заинтересован за готово све облике стваралаштва. Бавио се цртежом, графиком, вајарством и фотографијом, али и архитектуром, музиком и позориштем. Писао је, компоновао, свирао и режирао. Као да му један уметнички језик никада није био довољан да изрази све што је у себи носио.
Са супругом Терезијом бавио се фотографијом и водио атеље „Дел Монте“. У времену када је фотографија тек освајала своје место у животу људи, Пехан је помагао да се лица и тренуци становника Врбаса сачувају од заборава. На тај начин није само стварао уметност – он је, свесно или не, чувао и комадиће живота једног времена.
Његов траг остао је и у простору Врбаса.
Посебно место заузима Евангелистичка, односно Лутеранска црква, на чијем је своду Пехан 1911. године насликао велику композицију „Лутер пред судом у Вормсу“. То дело и данас сведочи о његовом уметничком присуству у граду и о времену у којем су се у Врбасу сусретали различити културни и духовни утицаји.
Пехан се интересовао и за архитектуру и уређење простора. Његово име везује се за различите пројекте у Врбасу, међу којима су били и садржаји повезани са тадашњом „Касином“. Његова стваралачка радозналост није познавала јасне границе између слике, грађевине, музике, сцене и свакодневног живота.
Његова дела данас нам говоре и о самом уметнику и о времену у којем је живео. Портрети, пејзажи, цртежи, аутопортрети и друга остварења чувају различите тренутке његовог стваралачког пута. У њима се осећају европски уметнички утицаји, али и потреба једног немирног духа да непрестано истражује и тражи сопствени израз.
Посебно бурно раздобље био је Први светски рат. Пехан је тада радио и као ратни фотограф и сликар, бележећи призоре једног света који се пред његовим очима мењао. Његово стваралаштво тако није остало само у сфери лепог – оно је постало и сведочанство времена.
Јожеф Пехан преминуо је 1922. године, у 47. години живота. За релативно кратког живота оставио је иза себе необично широк траг.
Али можда је најважније то што је велики део тог трага остао управо овде.
У Врбасу.
У цркви, фотографијама, уметничким делима, причама о некадашњем граду и у сећању на човека који није умео да буде само једно.
Зато Пехан није важан само као сликар чије име треба знати. Важан је и као пример једног времена у којем је човек могао да буде истовремено уметник, фотограф, музичар, позоришни стваралац и визионар, а да све то своје богатство унесе у једну средину.
Можда је управо зато његова прича и данас тако блиска Врбасу.
Јер градове не чине само улице, куће и тргови. Чине их људи који су у њима оставили део себе.
А Јожеф Пехан је оставио много више од дела.
Оставио је један поглед на свет.
И зато, када данас прођемо поред старе Лутеранске цркве или погледамо неку стару фотографију Врбаса, вреди се сетити да негде иза тих зидова и лица још увек траје прича човека који је умео да види више.
Човека који је из равнице гледао у свет – и део тог света вратио свом Врбасу.
Пулс Врбаса