Врбас је током 20. века доживео огромну привредну и урбану промену. Од града у којем су важну улогу имали пољопривреда, занатство и трговина, постепено је израстао у један од значајнијих индустријских центара овог дела Војводине. Фабрике су запошљавале велики број људи, а њихов развој мењао је не само привреду већ и изглед и свакодневни живот града.
Корени те приче сежу много даље од периода после Другог светског рата. Породица Ленји оставила је значајан траг у раној индустријализацији Врбаса. Јакоб Ленји је 1855. године на обали Старог канала подигао уљару, а породица је касније изградила и другу уљару, „Војводина“. Тако је прерада уљарица постала један од темеља врбаске индустријске традиције.
Поред уљара, у Врбасу су током друге половине 19. и почетком 20. века радили и други производни погони. Међу њима су били фабрика свилених тканина „Бахман“, платнара „Тузлић“, трикотажа „Анбринг“, као и столарске радионице „Гајер и синови“ и „Клеп и син“. Град је тако још пре Другог светског рата постепено добијао обрисе индустријског и занатског центра.
После Другог светског рата уследио је нови, много снажнији талас индустријализације. Постојећа предузећа су проширивана, осниване су нове фабрике, а производња је постајала све значајнија за читаву општину.
Године 1957. основани су „Мепол“, као предузеће хемијске индустрије, и „Металоградња“, која је припадала металној индустрији. Наредне године, 1958, основан је „Карнекс“, који је израстао у један од најпознатијих индустријских брендова Врбаса.
Посебно важна била је 1959. година, када је формиран Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас“. У његов састав ушли су фабрика шећера „Бачка“, фабрика уља „Домаћа“ и „Карнекс“. Комбинат је у тренутку оснивања имао 1.761 запосленог, а његов развој током наредних деценија постао је један од симбола привредног успона Врбаса.
Током шездесетих и седамдесетих година индустријска слика града постајала је све разноврснија. Поред великих прехрамбених фабрика, развијали су се „Мепол“, „Металоградња“, „Трикотажа“, „Витамикс“, „Бачкатранс“, „Врбас-комерц“, „Задругар“ и друга предузећа. У истом периоду ширила се и пољопривредна производња која је била тесно повезана са индустријом.
Једна од најзначајнијих личности у раној послератној фази развоја врбаске индустрије био је Вјекослав Тошић, директор уљаре „Домаћа“. Управо је та фабрика имала важно место у развоју радничког самоуправљања, а 1950. године у њој је изабран први експериментални раднички савет. Неколико година касније, 1957, у Врбасу је почела производња у првој фабрици маргарина у Србији.
Развој Витала настављен је посебно интензивно од 1969. до 1977. године, када су изграђени нови производни погони и набављена савремена опрема. Од некадашње уљаре тако је израстао велики индустријски систем који је запошљавао велики број људи.
Са фабрикама је растао и град.
За нове раднике били су потребни станови, па су се градиле нове стамбене целине, вишеспратнице, школе, вртићи и спортски садржаји. Делови Врбаса који су некада били периферија постепено су постајали нова градска насеља. Архитектура и урбанизам пратили су привредни развој, а град је све више добијао изглед модерног индустријског центра.
Од 25. маја 1983. до 12. августа 1992. године Врбас је носио име Титов Врбас, што је такође било део тадашњег друштвеног и политичког оквира у којем се одвијао велики део индустријског развоја града.
За Врбашане тог времена фабрика није била само место на које се одлазило на посао. За многе породице била је основа егзистенције и део породичне историје. У истим погонима радиле су генерације, а живот града често се прилагођавао фабричким сменама. Раднички аутобуси, фабричке капије и колоне људи који одлазе на посао били су део свакодневне слике Врбаса.
Крајем осамдесетих година тај систем почиње да се мења. Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас“ расформиран је 1989. године, а предузећа су кренула различитим путевима. Следеће деценије донеле су приватизације, промене власништва, гашење појединих фабрика и потпуно другачије економске услове.
Ипак, индустријски процват није нестао без трага. Он је остао у градским улицама и стамбеним блоковима који су тада изграђени, у породичним домовима, али пре свега у сећањима људи који су свој радни век провели у фабрикама.
Када се данас говори о Врбасу, често се помињу његова историја, култура и старе грађевине. Али један важан део те историје налази се и иза фабричких капија.
То је прича о Врбасу који је радио у сменама, о људима који су својим радом покретали производњу и о времену у којем су фабрике истовремено градиле и град.
Витал, Карнекс, шећерана, Мепол, Металоградња, Трикотажа и друга предузећа нису били само називи на фабричким таблама. Они су били део живота читавих генерација.
И зато је прича о индустријском Врбасу, у суштини, прича о људима који су једно време претворили рад у начин живота, а својим радом оставили траг у граду који и данас живи са наслеђем тог индустријског доба.
Пулс Врбаса