Замислите да вам стигне писмо од рођака који живи далеко, али не умете да га прочитате. Морате да потражите некога ко познаје слова и замолите га да вам открије шта у писму пише. Данас нам то делује незамисливо, али некада писменост није била доступна свима.
У временима када су школе биле ретке, цркве и манастири имали су важну улогу у очувању писане речи. У њима су се чувале и преписивале књиге, а свештена лица преносила су знање и помагала у образовању.
Ипак, то није значило да је писменост била доступна свима. Многи људи живели су далеко од места на којима су могли да уче, а недостатак школа и учитеља отежавао је описмењавање становништва.
Током Првог српског устанка појавиле су се иницијативе за развој школства. У Београду је 1808. године основана Велика школа, намењена образовању људи потребних младој српској држави. Њено оснивање представљало је важан корак у развоју српског школства.
У међувремену, српски језик постепено се приближавао говору народа. Вук Стефановић Караџић залагао се за реформу језика и правописа, како би писана реч била разумљивија и приступачнија обичном човеку.
Његов рад био је важан за развој српског књижевног језика, али приближити језик народу није исто што и описменити народ. Да би људи могли самостално да читају и пишу, било је потребно да имају прилику да уче.
Развој школства и Вукова реформа језика, одвијали су се упоредо, али су представљали два различита процеса. Велика школа је образовала људе који су већ знали да читају и пишу, док је Вук радио на томе да српски књижевни језик и правопис буду ближи народном говору.
Како су се школе постепено шириле, све више деце добијало је прилику да научи да чита и пише. Учитељи су преносили знање новим генерацијама, а образовање је временом постајало све важнији део живота. Тако се писменост код Срба, ширила постепено.
Од малобројних људи који су умели да читају и пишу до све већег броја становника који су могли самостално да читају књиге, писма и друге текстове.
Зато су развој језика и ширење школства били важни делови истог процеса, односно постепеног ширења писмености међу Србима.
Данас читамо књиге, поруке и вести готово без размишљања о томе колико је писменост некада била драгоцена и ретка. Оно што нам је данас свакодневно и подразумевано, резултат је дугог пута на којем су се чувала писана дела, развијао језик и ширила могућност образовања.
Писменост је пут којим је знање из руку малобројних, стигло до читавог народа.
Пулс Врбаса