Да ли знамо какво благо чувамо и колико је значајно оно што су нам преци оставили? Један од највреднијих доказа наше културе и писмености јесте Мирослављево јеванђеље – књига настала пре више од осам векова, која и данас сведочи о богатству српске историје.
Мирослављево јеванђеље је рукописна књига настала крајем XII века за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Садржи текстове из јеванђеља, исписане ћирилицом, а њене странице украшене су раскошним иницијалима и минијатурама. У време када није било штампарија, сваки ред исписиван је руком, уз огромно знање, стрпљење и умеће.
Зашто је ова књига толико посебна? Зато што није само сведочанство о верском животу средњовековне Србије већ и доказ да су наши преци неговали писменост, књижевност и уметност на изузетном нивоу. Мирослављево јеванђеље један је од најстаријих сачуваних српских ћириличких рукописа и драгоцено сведочанство о развоју нашег језика и културе.
Његову вредност препознао је и свет. Године 2005. уписано је у УНЕСКО-ов регистар „Памћење света“, чиме је потврђен његов изузетан значај за културну баштину човечанства.
Можда данас, у времену када нам је све доступно на један клик, не размишљамо довољно о томе колико је снажна порука коју нам шаље једна књига стара више од осам векова. Она је преживела промене држава, генерација и времена, а њена вредност није нестала.
Мирослављево јеванђеље разлог је да будемо поносни на своје културно наслеђе. Не зато што је наше порекло само по себи разлог за понос, већ зато што су људи који су живели на овим просторима стварали дела трајне вредности, која и данас заслужују дивљење и поштовање.
Чувати овакво благо значи чувати успомену на знање, труд и стваралаштво наших предака. А упознати га значи разумети да српска историја није сачувана само у биткама и владарским крунама већ и у словима, књигама и уметности која је надживела векове.
Јер народ који познаје своје културно наслеђе зна шта је добио од прошлости и шта има обавезу да остави будућности.
Пулс Врбаса