Док се приближава почетак нове школске године, а школе и вртићи у Врбасу поново отварају врата новим генерацијама, права је прилика да се вратимо више од осам деценија уназад и подсетимо како су изгледали почеци организованог рада са најмлађима. Ко је била прва васпитачица у послератном Врбасу и како је изгледало забавиште у годинама када се град тек враћао свакодневном животу?
У историји врбаске просвете посебно место припада Ксенији (Станков) Рајинац, која се наводи као прва забавиља, односно васпитачица, у одељењу на српском језику у Врбасу након Другог светског рата.
Било је то време у којем се живот у граду тек враћао у своје токове. Након ослобођења Врбаса, дечје забавиште, тада називано и игралиштем, формирано је у оквиру јединствене четворогодишње основне школе. У таквим околностима, 28. новембра 1944. године Ксенија Рајинац добила је постављење за рад са најмлађима.
У забавишту је службовала до 24. јула 1947. године. Биле су то прве послератне године, далеко другачије од времена у којем данас одрастају деца. Није било савремено опремљених вртића, бројних дидактичких средстава нити услова које данас подразумевамо. Забавиште је радило у посебним просторијама школе и у почетку није имало ни сопствена наменска буџетска средства.
Ипак, већ тада се схватало да рад са најмлађима не може бити препуштен случају. Забележено је да је Ксенији Рајинац у јануару 1946. године, у циљу стручног усавршавања, достављено предавање посвећено раду дечјих обданишта. Тај наизглед мали податак данас много говори – васпитање деце постепено је добијало своје место у образовном систему, а од оних који су са најмлађима радили очекивало се да уче и усавршавају се.
Уз Ксенијино име остаје забележено и име њеног супруга Војислава Рајинца, врбаског учитеља.
Тако су се у једној породици сусрела два позива која су одувек била блиско повезана – учитељски и васпитачки. Један окренут школским клупама, други најмлађима који су тек правили прве кораке ка свету образовања.
Данас, више од осам деценија касније, предшколско васпитање у Врбасу део је развијеног система кроз који су прошле генерације деце. Иза данашњих вртића, играчака, приредби и првих другарстава стоји дуга историја, а на самом почетку једног њеног важног поглавља налази се име Ксеније Рајинац.
Можда управо у томе лежи најлепша страна историје просвете. Учитељи и васпитачи ретко иза себе остављају велике споменике. Њихов траг остаје у генерацијама које су учили, у првим словима, песмама и играма и у детињствима којих се неко сећа читавог живота.
И док овог септембра нове генерације поново буду улазиле у врбаске школе и вртиће, вреди се сетити и оних који су тај пут започели много пре њих.
Пулс Врбаса