Постоје места која не памтимо само по зградама и адресама, већ по ономе што су значила људима. Места на којима је неко научио занат, стекао ново занимање, добио прилику за посао или једноставно открио да за учење никада није касно.
За генерације Врбашана једно такво место био је – и остао – Раднички универзитет „Светозар Марковић Тоза“.
Основан 27. октобра 1962. године, Раднички универзитет настао је у времену великих друштвених и привредних промена. Индустрија се развијала, мењала се структура становништва, а са њом и потреба за образованим и стручно оспособљеним радницима.
Управо ту је Раднички универзитет добио своју важну улогу – да врата образовања отвори и онима који више нису седели у редовним школским клупама.
Место где се стицало ново занимање
Образовање одраслих било је једна од основа његовог рада. Организовани су различити облици стручног оспособљавања, ванредног школовања, доквалификација и преквалификација за производна и услужна занимања, као и различити курсеви и обуке.
За многе људе то није значило само добијање уверења или дипломе. Значило је могућност да промене занимање, лакше пронађу посао или започну нешто своје.
Посебно место у тој причи имао је фризерски занат.
У склопу Радничког универзитета постојао је простор намењен фризерским услугама и практичној обуци. Будући фризери нису занат учили само кроз теорију – практична настава омогућавала им је да под надзором искусних ментора и мајстора постепено овладају послом за који су се школовали.
Зато тај простор није био само фризерски салон. Био је и учионица.
Управо због тога и данас у многим породицама у Врбасу постоје успомене на Раднички универзитет. Неко ће се сетити да је ту учио занат, неко да се преквалификовао, а неко ће једноставно рећи: „Моја мајка је тамо учила за фризера.“
Такве реченице понекад о историји једне установе кажу више од сувих датума.
Култура под истим кровом
Раднички универзитет није био окренут само стручном образовању. У једном периоду представљао је и важну тачку културног живота Врбаса.
Из Радничког универзитетан огласио се и локални радио
Почетком септембра 1968. године у оквиру Радничког универзитета почела је са радом локална радио-станица. Програм је у почетку емитован два пута недељно – четвртком и недељом – на српскохрватском, мађарском и русинском језику.
Тако је Раднички универзитет, поред образовне и културне, добио и важну информативну улогу, постајући место одакле су вести и глас града стизали до Врбашана.
Кроз његов Центар за културу и уметност организовани су књижевни, драмски, музички, филмски и ликовни програми, изложбе, предавања и други садржаји.
У Врбас су тих година долазила значајна имена књижевности, међу којима Данило Киш, Матија Бећковић, Бранимир Шћепановић, Бошко Новаковић и Брана Црнчевић. Гостовала су позоришта, наступали музичари и организоване изложбе.
О размерама тадашњег културног живота сведочи податак да је непосредно пред оснивање Дома културе Центар за културу Радничког универзитета остварио 199 активности које су окупиле 44.357 посетилаца.
Било је то време када се под истим кровом могло доћи по знање, али и по културу – научити занат, чути писца, погледати представу или изложбу и упознати нешто ново.
Важна 1968. година
Година 1968. представљала је важну прекретницу.
Основан је Дом културе Врбаса, а у нову установу интегрисан је и Центар за културу Радничког универзитета, заједно са другим тадашњим носиоцима културног живота града.
То, међутим, није био крај Радничког универзитета.
Док је његов културни део наставио да живи кроз нову установу, Раднички универзитет наставио је своју образовну мисију. Тако је део онога што је годинама стварано под његовим окриљем постао један од темеља даљег организованог културног живота Врбаса.
Управо због тога Раднички универзитет има необично место у историји града – његова прича није везана само за школовање и занате, већ и за развој културе и јавног живота.
Од једног друштвеног система до другог
Деценије које су уследиле донеле су велике промене.
Мењала се држава, привреда, начин пословања и систем у којем је Раднички универзитет настао. И сама установа прошла је кроз трансформацију и временом добила облик акционарског друштва.
Али није нестала.
И то је можда један од најзанимљивијих делова њене приче.
Више од шест деценија након оснивања, Раднички универзитет „Светозар Марковић Тоза“ и данас постоји у Врбасу, на добро познатој адреси Маршала Тита 73.
Данас послује као Акционарско друштво Раднички универзитет „Светозар Марковић-Тоза“, а као његова регистрована делатност и даље стоји – образовање, односно „остало образовање“.
Тако је једна установа основана 1962. године успела да прође кроз различите епохе и да опстане до данас.
Више од једне адресе
Када се погледа читав тај пут, Раднички универзитет тешко је свести само на једну институцију или зграду у центру Врбаса.
Иза његовог имена стоје људи.
Полазници који су учили занате. Они који су се доквалификовали и преквалификовали. Будући фризери који су прве професионалне покрете вежбали уз своје менторе. Посетиоци књижевних вечери, представа и изложби. Предавачи, мајстори и сви они који су своје знање преносили другима.
Зато прича о Радничком универзитету „Светозар Марковић Тоза“ није прича о нечему што је остало у прошлости.
Напротив.
То је прича која је почела пре више од шест деценија и још траје.
Од времена када је требало описмењавати и стручно оспособљавати нове генерације радника, преко фризерских и других занатских обука и богатог културног живота, до данашњег Радничког универзитета на истој врбаској адреси – кроз све те године остала је једна заједничка нит.
Знање.
Јер зграде могу да промене изглед, установе правни облик, а времена своја правила.
Али знање које један човек пренесе другом наставља да живи.
И можда је управо то највредније наслеђе Радничког универзитета „Светозар Марковић Тоза“ у Врбасу.
Пулс Врбаса