Постоје људи који једном граду оставе слику, неки успомену, а неки нешто много трајније – део свог унутрашњег света
Један од таквих људи је Ратко Шоћ – Шутан.
Рођен је 20. августа 1938. године на Цетињу, али је свој животни и стваралачки пут дубоко везао за Врбас. Више од шест деценија посвећен је уметности. Сликар, цртач, карикатуриста и графички стваралац, Шоћ је постао једно од препознатљивих имена културног живота нашег града.
Његова прва самостална изложба у Врбасу приређена је још 1962. године. Од тада су прошле генерације, променили се људи, улице и времена, али је Шоћ остао веран платну и свом уметничком свету.
Његово сликарство није било само бележење онога што око види. У његовим радовима постоји покушај да се сачува атмосфера једног тренутка – човек, предео, покрет, сенка, нешто што постоји само једном и што већ у следећем тренутку почиње да постаје успомена.
А онда је један сликар своју слику претворио у стих.
Године 1975. настала је песма „Осам тамбураша с Петроварадина“, за коју је текст написао Ратко Шоћ, док је музику компоновао Милорад – Миња Вучетић.
Песма је посвећена Јаници Балажу и његовим тамбурашима. Први ју је исте године отпевао Милош Милошевић на Фестивалу народне музике у Сарајеву, а касније је Звонко Богдан својом интерпретацијом учинио да песма постане позната широм простора некадашње Југославије.
А у самом срцу песме стоји жеља коју је лако разумети, чак и ако никада нисмо били на Петроварадинској тврђави:
„Зауставите Дунав и казаљке старе.“
Можда је управо тај стих најлепша спона између Шоћевог сликарства и његовог писања.
Јер шта ради сликар?
Покушава да заустави тренутак.
Да оно што ће проћи сачува на платну.
Шоћ је ту исту идеју касније преточио и у ликовно дело „Зауставите Дунав“, а мотиву песме посветио је и триптих „Осам тамбураша“.
Тако су се код једног уметника сусреле боја, реч и музика.
Оно што је започело као осећање и стих, наставило је да живи на платну. А оно што је било написано, музика је понела међу људе.
У томе и јесте необична снага уметности.
Када је створиш, она више није само твоја.
Она почне да живи у нечијем сећању, у некој песми, на нечијем зиду, у једној вечери која се памти деценијама.
Ратко Шоћ је својим радом више од шест деценија део културног живота Врбаса. Његов стваралачки пут још није затворен – јер уметност, за разлику од многих других послова, нема тренутак у којем човек може да каже да је све завршено.
И можда је зато лепо што прича о Шоћу није прича о прошлости.
Она још траје.
У његовим сликама.
У његовим цртежима.
У атељеу.
У Врбасу.
А траје и у једној песми која је одавно кренула својим путем.
Док Дунав тече, казаљке и даље броје време, а тамбуре понекад запевају о неким давно прошлим вечерима, остаје једна лепа уметничка истина:
сликар не може зауставити време.
Али може да га сачува.
Бојом на платну.
Речју у песми.
И успоменом у људима.
То је Ратко Шоћ – Шутан оставио Врбасу.
Пулс Врбаса