„Умирем од глади“, „чекала сам те читаву вечност“, „срце ми је сломљено“… Ако бисмо све ове реченице схватили дословно, вероватно бисмо имали много више разлога за бригу него за разговор. Срећом, у језику не мора баш све да значи оно што на први поглед изгледа.
И управо ту почиње свет стилских фигура. Оне нису само појмови које учимо на часовима српског језика, док покушавамо да запамтимо на пример разлику између метафоре и поређења. То су језичка средства којима своје мисли и осећања изражавамо сликовитије, занимљивије и упечатљивије.
Када кажемо да „умиремо од глади“, користимо хиперболу, намерно претеривање, којим желимо да нагласимо колико смо гладни. Ако кажемо да је неко „брз као муња“, послужили смо се поређењем. А када за драгу особу кажемо да је „сунце нашег живота“, користимо метафору, јер њен значај описујемо пренесеним значењем речи.
Међутим, ни природа у нашем језику није само неми посматрач. Када кажемо да ветар шапуће или да сунце милује лице, неживим појавама приписујемо људске особине. Тако настаје персонификација, стилска фигура која опис чини живљим и сликовитијим.
Ипак, стилске фигуре нису занимљиве само зато што реченицу могу да учине лепшом. Оне нам помажу да нешто нагласимо, дочарамо осећање или читаоцу приближимо слику коју обичним речима, можда не бисмо тако лако створили. Зато их проналазимо у песмама, књижевним делима, али и у свакодневном говору.
Можда следећи пут када будете рекли да сте чекали читаву вечност, нећете размишљати о томе да ли је реч о хиперболи. Али, сада бар знате да за своје мало претеривање имате и књижевни назив. А то већ звучи много озбиљније него обично нестрпљење.
Пулс Врбаса