Сећате ли се времена када нам за срећу није било потребно много? Када је било довољно да изађемо испред куће, окупимо друштво из улице и играмо се до вечери? Када су летњи дани трајали дуго, а највећа брига била је хоћемо ли сутра поново моћи да се играмо заједно?
Некада су улице биле пуне деце, лопта је била довољна за читаво поподне, а одлазак код баке и деке значио је мирис домаће хране, топао загрљај и осећај да смо увек добродошли. Комшије су свраћале без најаве, кафа се пила уз дуге разговоре, а помоћ се пружала без много питања.
Данас имамо телефоне, интернет и бројне могућности које су некада биле незамисливе. Ипак, често немамо времена за људе који су нам најближи. Дружења одлажемо, разговоре сводимо на поруке, а у журби за обавезама, заборављамо да живот чине и они мали, обични тренуци.
Сигурно је да не можемо да вратимо време, али можемо да сачувамо оно најлепше из њега. Да чешће посећујемо драге људе, да се дружимо без гледања на сат, да саслушамо једни друге и будемо ту када је некоме тешко. Да не заборавимо да питамо како је неко, да понудимо помоћ и покажемо разумевање чак и онда када не знамо кроз шта та особа пролази.
У свету који нас све чешће учи да журимо, важно је да не заборавимо да будемо људи. Да сачувамо емпатију, топлину и спремност да помогнемо, јер ниједна технологија не може да замени искрен разговор, загрљај и осећај да некоме значимо.
Зато пронађимо време за људе које волимо. Позовимо пријатеља, посетимо породицу, обрадујмо некога лепом речју и не чекајмо посебан повод да покажемо да нам је стало. Јер на крају, не памтимо колико смо били заузети, већ тренутке које смо поделили са другима. А најважније од свега је да, док журимо кроз живот, не изгубимо оно што нас чини људима – срце за другог човека.
Пулс Врбаса