Нека места током векова промене изглед, становнике и границе. Нека промене и име. Змајево је учинило све то – и више пута.
Данашње име носи од средине XX века, али живот на овом простору много је старији. Иза имена Змајево стоје векови током којих су се смењивале државе и народи, подизале школе и цркве, долазиле нове породице и одлазиле старе.
А кроз све те промене остајала је бачка равница и Јегричка, уз коју су генерације градиле свој живот.
Писана историја дужа од седам векова
Најстарији познати писани траг о месту потиче из 1267. године, када се помиње под именом Кер. У каснијим вековима јављају се и други облици имена, а место је опстајало и током османског периода, упркос ратовима и сеобама које су мењале читаву Бачку.
Крајем XVII века насеље поново јача. Године 1699. забележена су 42 дома, док је током XVIII века број становника постепено растао. Године 1786. забележене су 152 српске породице.
А један податак из тог периода посебно говори о развијености места.
Школско звоно огласило се још 1703. године
Прва српска школа основана је 1703. године.
У време када је образовање на селу изгледало потпуно другачије него данас, овде је већ постојало организовано школовање деце. Као први познати учитељ помиње се Стефан Мештер.
Како се мењала структура становништва, развијало се и школство. Мађарска школа основана је 1793. године, а 1830. године отворена је и немачка школа.
Српска црквена општина је 1887. године подигла нову школску зграду преко пута православне цркве, са три учионице и учитељским станом.
Тако је школа, много пре него што ће место понети име једног од најпознатијих српских песника, већ била један од стубова његовог живота.
Два звоника и различите традиције
Током XVIII и XIX века, поред српског становништва, у месту су живеле и мађарске и немачке породице. Са њима су долазили различити језици, обичаји и верске традиције, чији су трагови и данас део Змајева.
Православна црква посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја сведочи о дугој православној традицији места.
На обали Јегричке налази се и Римокатоличка црква Светог архангела Михаила, подигнута 1816. године. Унутрашњост храма осликана је у другој половини XIX века.
Два звоника, две традиције и једно место.
Иза њих су генерације људи које су се различито молиле и говориле различитим језицима, али су исто село сматрале својим домом.
Од Пашићева до Змајева
После Првог светског рата променила се држава, а са њом и име места. Године 1922. Стари Кер постао је Пашићево, по Николи Пашићу.
Нове велике промене уследиле су после Другог светског рата. Немачко становништво нестало је из дотадашње структуре места у ратним и непосредно послератним околностима, а у Пашићево су почеле да стижу колонистичке породице.
Међу новим становницима било је много породица из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Лике.
За њих је бачка равница представљала почетак новог живота. Са собом су донели породична презимена, говор, обичаје и успомене на завичаје из којих су потекли. Њихова деца и унуци већ су Змајево називали својим завичајем.
А онда је 21. маја 1947. године место добило име које носи и данас – Змајево, по Јовану Јовановићу Змају.
И школа је временом понела име „Јован Јовановић Змај“.
После рата школство се убрзано развијало. Од 1945. године радила је четвороразредна школа, између 1948. и 1955. године постојала су и три разреда гимназије, а школске 1955/56. године школа је постала осморазредна.
Нова школска зграда подигнута је 1976. године, настављајући просветну традицију започету далеке 1703.
Змајево је некада имало и бању
Једно готово заборављено поглавље прошлости везано је за сумпорну воду и бању у Змајеву.
У XX веку у место су због лековите воде долазили људи и из других крајева. Змајево је у једном периоду имало и малу болницу и породилиште, а до 1964. године било је седиште општине.
Данас ти подаци могу звучати необично чак и онима који свакодневно пролазе улицама Змајева. Али управо такве приче откривају колико се живот једног места може променити за само неколико генерација.
Јегричка – тихи сведок времена
Док су се имена, државе и становници мењали, један део пејзажа остајао је присутан – Јегричка.
Уз њу су подизане куће и храмови, обрађивана земља и одрастале генерације. Била је ту пре него што је место добило данашње име и остала један од његових најпрепознатљивијих симбола.
Зато историја Змајева није само низ година које треба запамтити.
Она живи у старим храмовима, у школској традицији дугој више од три века, у породицама староседелаца и потомцима колониста, у сећању на бању и време када је место било седиште општине.
Јер место не чине само куће, улице и име на табли. Чине га генерације људи које у њему оставе део свог живота, а иза себе – сећање и траг.
Пулс Врбаса