Др Весна Мићуновић – лекар великог срца, чувар здравља генерација Врбашана и уметничка душа коју многи нису упознали
Постоје људи чији се живот не може описати само једним занимањем. Постоје они који својим радом остављају траг у медицини, али истовремено својом речју, културом, човечношћу и добротом обележе читаву једну заједницу. Управо једна таква личност је др специјалиста Весна Мићуновић, лекар интерне медицине, субспецијалиста нефролог, име које у Врбасу већ деценијама изазива поштовање, захвалност и искрено дивљење.
Многи знају да је готово читав свој професионални век посветила Општој болници Врбас, где је радила на Интерном одељењу и годинама успешно руководила Дневном болницом за хемодијализу. Хиљаде пацијената прошло је кроз њене ординације, а готово да нема човека који је имао прилику да је упозна, а да за њу нема речи хвале.
Међутим, постоји један део њене животне приче који млађе генерације готово да и не познају.
Мало ко данас зна да је др Весна Мићуновић, поред белог мантила, годинама носила и сценски костим.
Била је један од најуспешнијих чланова Драмско-рецитаторског студија Културног центра Врбас, који је 1969. године основао познати културни посленик Рајко Шоћ. Управо у том студију, који је изнедрио бројне таленте, млада Весна је градила свој говорнички дар, сценски наступ и љубав према поезији.
Наступала је у великом броју аматерских позоришних представа, али је посебно остала упамћена као изузетан рецитатор.
Њен таленат препознат је и ван граница Врбаса.
На Републичкој смотри рецитатора 1983. године освојила је сребрну плакету и понела титулу другог најбољег рецитатора у тадашњој држави. Наступила је са песмом Слободана Марковића „Неверна жена“, оставивши снажан утисак на публику и стручни жири.
Део стихова које је тада говорила и данас многи памте:
*„Оставио сам руке своје и отишао за светлошћу. Ни лист да уберем. Ни воду на длан да оморим. Ни струк да пожелим. Ни да убијем. Ни да сачувам. Без руку, пун вере у светлост отишао сам. Не машем. Не растајем се, побожан и смеран, ја монах Слободан, син раскршћа, отац вука, син ветра…“*
Они који су је слушали кажу да није само изговарала стихове – она их је живела.
Њен начин казивања био је испуњен снажном емоцијом, дубином и искреношћу која је публику остављала без речи. Многи сведоче да је умела да расплаче и најтврђе људе, али и да пробуди осећај поноса, љубави и припадности када је говорила стихове посвећене Војводини, људима и завичају.
Ипак, највећа улога коју је одиграла није била на сцени.
То је била улога лекара.
Годинама је, често далеко од очију јавности, несебично помагала људима. Нарочито онима који нису имали новца, који су били сами, заборављени или у најтежим тренуцима живота. За њу пацијент никада није био само медицински картон или број. Био је човек.
Управо због тога многи њени пацијенти и данас кажу да је лечила и речју, и осмехом, и пажњом.
Њена професионалност увек је била праћена поштењем, чашћу и изузетном одговорношћу.
Бритка, храбра и непоколебљива када је било потребно стати у заштиту пацијената, никада није бежала од тешких одлука. Увек је била спремна да се избори за оно што сматра исправним, без обзира на цену.
Они који је добро познају често кажу да је једна од ретких особа која је током читавог живота остала доследна својим принципима.
Њене колеге истичу стручност, пацијенти човечност, а пријатељи доброту.
Занимљиво је да су је многи Црногорци, препознајући управо те особине, описивали речима које носе посебну тежину:
„Жена – чо’ек.“
Или једноставно:
„Човечица.“
У тим кратким речима, можда је најбоље описан њен карактер.
Године проведене у рецитаторском студију нису јој донеле само награде.
Оне су обликовале њену личност.
Захваљујући том раду на себи, др Весна Мићуновић постала је врстан говорник. Данас је често управо она особа која на свечаностима, стручним скуповима, прославама и окупљањима говори здравице, испраћа колеге у пензију, поздравља пријатеље или речима од срца описује људе који су оставили траг у свом времену.
Када говори, не користи велике речи да би оставила утисак.
Њене речи долазе из искреног осећања.
И управо зато их људи памте.
Живот др Весне Мићуновић представља леп пример да врхунски лекар може истовремено бити и заљубљеник у уметност, културу, лепу реч и човека.
То је спој који се ретко среће.
У времену када се успех често мери титулама, функцијама и признањима, њена биографија подсећа да је највећа вредност ипак оно што човек остави у срцима других.
А судећи по сведочењима бројних пацијената, колега, пријатеља и свих који су је имали прилику да упознају, др Весна Мићуновић је управо то успела.
Оставила је трајан траг као лекар, као хуманиста, као говорник и као човек.
И можда је зато најлепши одговор на питање „Да ли сте знали?“ управо ова чињеница:
Врбас није добио само врсног нефролога и интернисту. Добио је човека чије су знање, реч и срце деценијама лечили људе – понекад леком, а понекад само добротом.
Пулс Врбаса