Постоје људи чији се живот не може измерити годинама радног стажа, бројем ноћних смена или деценијама проведеним на једном радном месту. Њихов живот мери се траговима које су оставили у срцима других.
Управо таква била је медицинска сестра Анка – Ана Чубрановић, жена чије ће име заувек остати исписано у историји Интерног одељења Опште болнице Врбас и у сећањима свих који су имали привилегију да са њом деле и посао и живот.
Кроз болничке ходнике кретала се готово нечујно. Није волела да буде у првом плану, нити је икада тражила признања за оно што је свакодневно чинила. Ипак, свако ко је радио са њом знао је да је њено присуство доносило мир, сигурност и осећај да ће, ма колико ситуација била тешка, решење бити пронађено.
Када би се појавио проблем, када би нечији живот зависио од брзе процене, знања и присебности, чуло се само једно: „Позовите Ану.“
Долазила је мирним кораком, без панике и без сувишних речи. Њен ауторитет није почивао на функцији, већ на знању, искуству и безграничном поверењу које је годинама стицала међу колегама. Била је стамена, одмерена и тиха, а управо је та тишина говорила више од сваке изговорене речи.
Готово читав радни век посветила је Интерном одељењу. У њему није само неговала пацијенте, већ је стварала генерације медицинских сестара и техничара који су од ње учили не само правила струке, већ и суштину позива. Учила их је да знање нема вредност без човечности, да се пацијент никада не сме посматрати као дијагноза, већ као човек коме су у том тренутку потребни и стручност и топла реч.
Најсложеније ситуације решавала је смирено, као да су најједноставније. Док су други тражили одговоре, Ана их је већ налазила. Због тога је била ослонац свима – колегама који су у њој видели учитеља, младима који су уз њу учили прве кораке у професији и пацијентима који су јој безрезервно веровали.
Током година више пута јој је нуђено да напусти сменски рад. После толико дежурстава, непроспаваних ноћи и неизмерног искуства имала је право на мирније радно место. Она је, међутим, сматрала да је њено место тамо где су пацијенти. Зато је остала у ноћним сменама све док јој болест није прекинула радни век, тихо и достојанствено, баш онако како је и живела.
Ноћу, док је болница утихнула, њени кораци одјекивали су ходницима. Од кревета до кревета носила је охрабрење, намештала јастуке, придржавала немоћне, ублажавала страх и непрестано подсећала млађе колеге да је достојанство пацијента највећа вредност коју здравствени радник мора да чува.
Зато су је пацијенти неизмерно поштовали. У њој нису видели само медицинску сестру која беспрекорно обавља свој посао, већ човека који уме да разуме туђу патњу. Понекад је било довољно да стане поред болесничког кревета, погледа пацијента и тихо каже: „Не брините, ту сам.“ Те речи често су лечиле више од многих лекова.
Иза белог мантила крила се и нежна, посвећена мајка. Са неизмерним поносом говорила је о својим синовима Миљану и Видаку, а посебну радост донели су јој унуци, којима је поклањала сву љубав коју је носила у себи. Управо су породица и позив били два стуба на којима је изградила свој живот.
Болест је прерано зауставила њене кораке, али није могла да избрише оно што је оставила иза себе. Постоје људи који не одлазе онда када их испратимо на вечни починак. Они настављају да живе у сећањима, у речима својих ученика, у знању које су несебично преносили и у сваком добром делу које су својим примером инспирисали.
Тако ће и Ана Чубрановић заувек остати део Интерног одељења. Њени кораци и даље ће живети у ходницима болнице, њене поуке у рукама младих медицинских сестара и техничара, а њена доброта у сећањима хиљада пацијената којима је била ослонац у најтежим тренуцима.
Неке људе време одведе, а неке претвори у трајно сећање које не бледи. Ана је била управо једна од њих – тиха хероина врбаског сестринства, жена чије се име изговара са поштовањем, а чији ће лик заувек остати упамћен као симбол знања, пожртвованости, достојанства и безграничне људскости.
Нека јој је вечна слава и хвала.
Пулс Врбаса