После јучерашњег инцидента у Кули, занимљиво је да се, уместо о самом догађају, поново говори о „лажним новинарима“ и наводно нетачном извештавању.
Али питање је једноставно: шта је тачно нетачно?
Новинари су били на лицу места. Камере су снимале. Забележено је и спровођење осумњиченог, као и његово понашање у том тренутку.
Ако се некоме не допада оно што је камера забележила, то не значи да је снимак лажан. Камера нема страначку књижицу, не навија и не гласа — она снима.
Зато, пре него што некога назовете „лажним новинаром“, поставља се врло једноставно питање: која је конкретно информација нетачна?
Ако постоји грешка — исправка је легитимна. Али ако је једини проблем то што је новинар објавио нешто што се не уклапа у нечију верзију догађаја, онда проблем није у новинару.
И ту долазимо до још једног питања. Како су поново сви други криви? Како су сада криви новинари, док се по друштвеним мрежама истовремено нижу увредљиви, запаљиви и крајње непримерени коментари појединаца? Коментари којима се људи вређају, етикетирају и јавно прозивају свакако заслужују осуду, без обзира на то са које стране долазе.
И онда су проблем новинари? Нису проблем увреде, сејање мржње и нетрпељивости по друштвеним мрежама, нису проблем непримерени коментари и понашање, него су проблем они који су дошли, снимили догађај и о њему известили?
За разлику од праксе „жутих студената“ и њиховог јавног прозивања, обележавања и излагања људи, ми бирамо да задржимо достојанство. Зато, када нешто објавимо, не истичемо име и презиме или замаглимо оно што директно открива идентитет особе када за тим нема потребе. То је велика разлика у односу на оне који људе јавно прозивају именом и презименом, објављују њихове фотографије и уз то остављају или подстичу поруке које се могу схватити као позив на јавно таргетирање.
Зато немојмо сада да се играмо двоструких аршина. Не можете истовремено јавно прозивати друге, а онда проглашавати новинаре проблемом када вам се не допадне оно што је објављено.
А ако се неко сам препознао у тексту у којем није именован, то само по себи не доказује ништа. Текстови треба да почивају на конкретним, проверљивим догађајима и чињеницама — и управо о чињеницама треба расправљати.
На крају остаје исто питање: шта је конкретно лаж? Покажите нетачну реченицу и наведите чињенице које је оповргавају.
А ако је једини одговор „лажни новинари“ зато што је камера била тамо и забележила оно што се догодило — онда етикета није одговор на снимак.
А што се тиче „лажних вести“ — распитајте се пре него што нешто прогласите лажним. Није увек потребно навести име и презиме. Понекад је довољно само испричати причу, а онај кога занима о коме је реч лако ће то сазнати. Необјављено име не чини причу лажном — нетачне чињенице је чине лажном.
Када снимамо — сметамо. Када објавимо — постајемо „лажни новинари“. А када се постави питање шта је нетачно, одговор често изостане, а стигну увреде и етикете.
Пулс Врбаса