Замислите да данас отворите књигу, а да језик којим је написана звучи толико другачије од оног којим свакодневно говорите да вам је тешко да је разумете. Управо је та удаљеност између језика књига и језика народа била један од проблема које је Вук Стефановић Караџић желео да промени.
Почетком 19. века писани језик није био исти као говор обичних људи. У књигама и званичним списима користио се славеносрпски, док је народ говорио језиком који је Вук сматрао природном основом будућег књижевног језика. За њега језик није требало да буде нешто што припада само ученима, већ средство којим људи могу да разумеју једни друге, преносе знање и чувају своју културу.
Али како променити нешто што је годинама сматрано исправним?
Вук је веровао да промену треба започети од самог језика. Залагао се за једноставнију азбуку и правопис у којем ће се речи писати доследније према изговору. Његова идеја често се повезује са реченицом „Пиши као што говориш, читај како је написано“, али њен смисао није у томе да свако пише баш онако како изговара сваку реч у свакодневном разговору. Реч је о тежњи да однос између гласова и слова буде што јаснији и правилнији.
Вук није радио сам. Словеначки филолог Јернеј Копитар подржавао је његов реформаторски рад, док је Сава Мркаљ још 1810. године указао на потребу да се ћирилица поједностави. Вук је те идеје даље развијао, а у Српском рјечнику из 1818. године представио је значајан део своје реформе и забележио богатство народног језика.
Његов пут није био лак. Реформа је изазивала расправе и отпор, јер се није радило само о томе која слова треба задржати, а која избацити. Постављало се и питање да ли језик којим народ говори може да постане језик књижевности, образовања и културе. Вук је веровао да може — и да управо у народном говору постоји богатство које не треба занемарити.
Временом су његове идеје добијале све већу подршку. Година 1847. сматра се важном прекретницом у прихватању народног језика као основе књижевног језика. Вуков рад тиме није био завршен, али је постало јасније да језик народа може да изрази и најсложеније мисли, осећања и књижевне идеје.
А шта нам Вук поручује данас?
Данас, када поруке пишемо брзо, речи скраћујемо, а правопис понекад стављамо у други план, лако заборављамо колико је труда уложено у обликовање језика којим се служимо. Вукова тежња ка једноставнијем и доследнијем писању није значила одустајање од правила, већ настојање да писана реч буде разумљивија и доступнија свима.
Колико, дакле, данас дугујемо Вуку Караџићу? Не само азбуку и правопис који су обележили српски језик већ и идеју да језик припада народу који њиме говори. А на нама је да то наслеђе чувамо, не тако што ћемо језик зауставити у времену, већ тако што ћемо га познавати, неговати и одговорно користити.
Пулс Врбаса