„Ма, овај српски језик има милион правила!“ Ако сте то бар једном изговорили док сте писали поруку, радили домаћи задатак или се двоумили око неког правописног правила, нисте једини. Српски језик понекад уме да нас натера да се запитамо говоримо ли ми њега или он говори уместо нас.
Имамо седам падежа, а понекад нам је и један довољан да покваримо самопоуздање. Идемо у град, шетамо се градом, налазимо се у граду, а враћамо се из града. И даље је реч о истом граду, али је сваки пут мало другачији у реченици. Странац који учи српски могао би да се запита да ли је у међувремену променио адресу.
А онда долази правопис. Пишемо „не знам“ одвојено, али „немам“ и „нећу“ спојено. Ко покуша да пронађе једно правило које ће решити баш све недоумице, брзо ће открити да српски воли изузетке готово колико и ми кафу.
И зарези су прича за себе. Упоредите реченице: „Не, чекај!“ и „Не чекај!“ У првој некога заустављамо да сачека, а у другој му поручујемо да не чека. Један зарез, две различите поруке. Понекад је за неспоразум довољно мање од једне речи.
Али српски има још једну занимљивост, није увек исто оно што пишемо и оно што изговарамо у свакодневном разговору. У књизи пише „хоћеш ли“, а у разговору често чујемо „оћеш ли“. „Немој да бринеш“ лако постане „не брини“, а „да ли је могуће“ претвори се у кратко „је л’ могуће?!“.
Замислите странца који је тек научио да каже „Добар дан, како сте?“, а онда чује: „Е, где си, шта има, шта се ради?“ Вероватно би помислио да је прескочио неколико поглавља у уџбенику. А ако му неко каже „Ма, лагано, нема везе“, могао би да се запита, зашто сви говоре о лаганом кретању и какве то везе има са разговором!
Наравно, свакодневни говор није исто што и стандардни језик који учимо у школи. У разговору скраћујемо речи, користимо поштапалице и изразе који зависе од прилике и краја у којем живимо. Зато учење српског није само памћење падежа и глагола, потребно је разумети и оно што људи заиста говоре, чак и када то звучи потпуно другачије од примера из уџбеника.
Ипак, да ли све то значи да је српски један од најтежих језика на свету? Не баш. Не постоји једноставна, универзална ранг-листа која може да утврди који је језик најтежи за свакога. Много зависи од матерњег језика онога ко учи. Оно што је тешко говорнику енглеског, може бити знатно познатије некоме ко већ говори други словенски језик.
Српски има и своје предности. Правопис у великој мери прати изговор, па нам је често лакше да прочитамо реч коју видимо написану, него што је то случај у неким другим језицима. А ту су и ћирилица и латиница, два писма којима можемо да запишемо исти језик. Дакле, док се неко мучи са падежима, бар има избор писма!
Занимљиво је и то што већину језичких правила усвајамо спонтано, од детињства. Знамо шта звучи природно, али када нас неко пита зашто је нешто правилно, одједном нам затребају граматика, уџбеник и можда још једна кафа.
Зато тврдња, да је српски језик најтежи више личи на предрасуду него на проверену чињеницу. Српски јесте сложен и има своје изазове, али сваки језик крије неке своје замке. А ако понекад погрешимо падеж или заборавимо зарез, то не значи да не познајемо свој језик , већ да је он богат, жив и да увек можемо нешто ново да научимо.
А шта ви мислите, да ли је српски језик заиста толико тежак или смо га временом таквим представили? И признајте: шта вас више мучи — падежи, зарези или оно чувено „не“ које час пишемо спојено, а час одвојено?
Пулс Врбаса