Некада смо одговоре тражили у књигама, питали родитеље или звали пријатеља који „све зна“. Данас имамо вештачку интелигенцију. Поставимо питање и одговор стигне за неколико секунди. Може да нам помогне око учења, писања, превођења, па чак и да смисли шта да кувамо када отворимо фрижидер и у њему затекнемо једно јаје и пола лука.
Звучи сјајно, зар не? И заиста може да буде. Али постоји једна мала зачкољица, вештачка интелигенција није свезнајућа, а понекад уме и врло убедљиво да погреши.
Проблем није у томе што користимо технологију, већ у томе како је користимо. Ако нам помогне да разумемо лекцију, одлично. Ако нам напише домаћи док ми гледамо снимке на телефону, онда је једино вештачка интелигенција нешто радила, а ми смо успешно избегли учење.
Исто важи и за писање, посао и свакодневни живот. Технологија може да нам предложи идеју, среди реченицу и уштеди време. Али наше искуство, осећања и лични став не могу се тек тако преписати из програма.
Зато не мислимо да треба да бирамо између слепог одушевљења и страха од новог. Вештачка интелигенција може много да нам олакша живот, али њене одговоре треба проверити, а сопствено размишљање не препустити другом.
На крају, није страшно ако нам машина помогне да решимо проблем. Страшно би било да једног дана морамо да је питамо и шта да мислимо о томе.
Зато је наш савет да користимо технологију, али задржимо своју главу. Ипак, за њу још немамо резервни део!
Пулс Врбаса