Прав штап, делимично уроњен у воду, изгледа као да је преломљен. Око нас не упозорава да је утисак варљив. Видимо нешто и готово истог тренутка поверујемо да знамо шта је пред нама.
Управо је непоузданост чулног искуства једно од полазишта Декартове филозофске сумње. Ако нас чула понекад преваре, на чему можемо да заснујемо сигурно знање? Његов пут води до чувеног „Мислим, дакле постојим“, али нас успут подсећа на нешто што лако заборављамо: уверење треба испитати, ма колико нам деловало очигледно.
А привид не настаје само пред очима. Може настати и док некога слушамо.
Још су антички софисти показали значај говорничке вештине. Подучавали су аргументацији и припремали људе за јавни живот. Платонова критика, међутим, отворила је питање односа између убеђивања и истине. Јер човек може бити одушевљен говором, а да после њега нема ништа поузданије знање него пре.
Понекад нас освоји сигурност којом је нешто изговорено. Понекад лепота речи. А понекад нам годи сама порука, па јој опростимо недостатак доказа. У таквим тренуцима посебно је тешко разликовати оно што смо сазнали од онога у шта желимо да верујемо.
Ниче је сумњу усмерио и према моралним уверењима. У „Генеалогији морала“ испитивао је порекло вредности, укључујући улогу ресантимана — дубоке, трајне огорчености. Његова анализа подстиче нас да размотримо колико у нечијем моралном суду има начела, а колико повређеног поноса и потребе да се други осуди.
То питање није пријатно, нарочито када га поставимо себи.
Да ли бисмо исти поступак једнако оценили када би га учинио неко нама близак? Можемо ли признати добру особину човеку који нам се не допада? Да ли нам је стало да разумемо саговорника или само чекамо прилику да му покажемо да греши?
Ту се, далеко од великих речи, открива садржај наших уверења. Стрпљење се проверава када нас неко прекине. Правичност када треба признати туђу заслугу. Спремност на разговор када чујемо одговор који нисмо желели.
Испод уредне слике коју човек има о себи могу стајати и противречности: племенита намера поред сујете, искрено уверење поред предрасуде, жеља за добрим поред нетрпељивости. Самоиспитивање почиње када пристанемо да видимо и ту мешавину.
Декарт, софисти и Ниче нису заступали исту филозофију. Ипак, њихова питања могу нас подстаћи да пажљивије гледамо, слушамо и судимо — и да исти труд уложимо у проверу сопствених ставова.
Штап у води остаје прав без обзира на наш први утисак. Са људским уверењима провера је тежа: понекад морамо да се одрекнемо слике која нам је веома пријала.
Пулс Врбаса