Када смо почели да мислимо да човек мора да буде посебан да би вредео? Када су поштен рад, добра реч, искрен осмех и чиста савест постали нешто што се подразумева, а не нешто што се цени?
Обичан човек је онај који устаје рано, одлази на посао, брине о својој породици и труди се да поштено заради свој хлеб. Онај који помаже комшији, обиђе старије родитеље, уступи место некоме коме је потребније и не окреће главу када види да је некоме тешко.
Можда нема велике титуле, скупоцен аутомобил ни причу којом ће задивити друге. Али има нешто што се не купује новцем — образ, поштење и људскост.
Данас се често дивимо великим успесима, а заборављамо колико вреде људи који тихо и без много речи носе своје обавезе. Они који не одустају када је тешко, који чувају своју породицу и остају верни себи чак и када им живот не иде наруку.
И зато не треба да се стидимо што смо обични људи. Не мора свако да остави велики траг у историји да би оставио добар траг у животима оних које среће.
Јер на крају, човека не чини великим оно што поседује, нити колико се о њему говори, већ какав је према другима онда када од тога нема никакву корист. А бити добар човек никада није било нешто обично.
Пулс Врбаса