После тешких речи и порука о „јахању“, сада се на улици појављује и призор који се може тумачити као визуелна алузија на управо такав речник. Зато више није питање само шта се говори, већ и каква се атмосфера таквим поступцима ствара.
Политички протест, критика власти и неслагање легитимни су делови демократског друштва. Али када аргументе почну да замењују увреде, понижавање политичких неистомишљеника и симболика која се може разумети као претња, оправдано је поставити питање: где престаје политички перформанс, а где почиње нешто много озбиљније?
Посебно је упадљив несклад између позивања на академске вредности, културу дијалога и демократско друштво, с једне стране, и речника и политичке сценографије којима се неистомишљеници понижавају, с друге.
Академско образовање само по себи никоме не даје монопол на истину нити тежину аргументу. Тежину дају чињенице, начин комуникације и способност да се другачије мишљење прихвати без увреда, претњи и агресије.
Сама фотографија, наравно, не може да докаже нечију намеру нити да прикаже целокупан контекст догађаја. Али када се овакви призори појављују у политичком амбијенту у којем је „јахање“ већ постало део јавног речника, грађани имају право да се запитају каква им се порука заправо шаље.
И надамо се да грађани имају и очи и уши — да виде поступке и чују речи свих политичких актера, па да сами процене колико се оно што неко говори поклапа са оним што ради.
Не треба заборавити ни да на данашњој опозиционој сцени постоје актери и организације који су током претходних година учествовали у различитим протестним и политичким окупљањима. Мењали су се називи протеста, покрета и коалиција — од периода доминације странака демократског блока, преко протеста „1 од 5 милиона“, па до изборне коалиције „Србија против насиља“.
Управо због тог назива посебно је важно да се свака претња, позив на понижавање или агресивна порука посматра истим аршином, без обзира на то са које стране политичке сцене долази. Онај ко се представља као борац против насиља мора бити спреман да и сопствене речи и поступке подвргне истом критеријуму.
А када је већ „јахање“ постало део политичке сценографије, тешко је не сетити се Чика Јове Змаја:
„Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!“
После свих „ђиха“, претњи и политичких перформанса, последњу реч ипак неће имати ни улице, ни мегафони, ни друштвене мреже.
Имаће је грађани на изборима.
А онима који данас својим политичким неистомишљеницима поручују „ђиха“, грађани ће својим гласом моћи да одговоре шта мисле о таквом речнику.
Ко ће после избора политички „одђихати на далеке путе“, одлучиће искључиво бирачи.
Пулс Врбаса