На данашњи дан, 22. октобра 1927. године, преминуо је Бора Станковић, један од најзначајнијих српских књижевника, који је кроз своја дела сачувао дух старог Врања и испричао приче о љубави, неоствареним жељама и људским судбинама.
Постоје писци чије књиге прочитамо и оставимо на полици. А постоје и они чији ликови наставе да живе у нама, чије судбине памтимо и чије нас речи подсећају да се човекова осећања не мењају лако, чак ни када се свет око њега потпуно промени.
Један од таквих писаца био је Борисав Бора Станковић, рођен 1876. године у Врању. Управо је тај град постао неизоставан део његове књижевности. Кроз своја дела описивао је обичаје, породичне односе, друштвена правила и људе који су често морали да бирају између онога што желе и онога што им живот намеће.
Када срце жели једно, а живот одлучи друго
У делима Боре Станковића љубав није увек имала срећан крај, а лична срећа често је била жртва породичног угледа, новца и туђих очекивања. Његови јунаци живели су у времену другачијем од нашег, али су њихове борбе и данас препознатљиве. Колико пута човек прећути оно што осећа, одустане од својих жеља или изабере оно што други очекују од њега?
Управо зато његова књижевност није само прича о прошлости, већ и огледало људске природе.
У роману „Нечиста крв” кроз судбину Софке приказује сукоб личних жеља, породичног поноса и друштвених околности. У драми „Коштана”, кроз песму и чежњу за младошћу, открива људе који и у зрелим годинама носе жал за животом какав су желели, а нису га проживели.
Бора није улепшавао стварност. Писао је о људским слабостима, страстима, страховима и неоствареним сновима. Због тога његови ликови нису само књижевне личности, већ људи у којима и данас можемо да препознамо делове себе.
Зашто и данас читамо Бору Станковића?
Његова дела подсећају нас да иза сваког човека постоји прича коју не видимо на први поглед, да ћутање понекад крије највећу борбу и да неостварене жеље могу да обележе читав живот.
Зато Бору Станковића не треба да памтимо само као писца школске лектире. Треба да му се враћамо јер нас и данас учи да разумемо друге људе, њихове изборе и њихове тишине.
Јер добра књижевност не чува само оно што је било. Она нас подсећа на оно што човек, без обзира на време у којем живи, никада не престаје да тражи — љубав, слободу и право на сопствени живот.
Пулс Врбаса