„Где си био?” — пита један.
„Ма, еве ме, бре!” — одговара други.
А онда се неко ухвати за главу и дода: „Леле, што си се распричао!”
Замислите некога ко први пут чује овакав разговор. Можда ће помислити да му је потребан преводилац. А заправо, сви говоре српски — само на различите начине!
Негде се чује „бре”, негде „ђе”, а понегде и „леле”, које може да изрази чуђење, одушевљење или очај. Једна реч, а толико прилика за употребу! Управо такви изрази показују колико српски језик може да буде разноврстан, жив и духовит.
Добар пример налазимо у делу Стевана Сремца „Зона Замфирова”. Начин на који ликови говоре доприноси њиховој уверљивости и даје делу посебан дух. Њихов говор није ту случајно — он помаже да осетимо средину у којој живе и да их лакше замислимо као стварне људе, а не само као имена на страницама књиге.
Али шта су заправо дијалекти? То су различити начини говора који имају своје особености у изговору, речима и изражавању. Развијали су се кроз живот људи и преносили с генерације на генерацију, чувајући трагове завичаја и свакодневице.
Стандардни српски језик има важну улогу јер нам омогућава да се лакше споразумевамо у школи, на послу, у медијима и јавном животу. Ипак, то не значи да је дијалекат неправилан или мање вредан. Дијалекат није погрешан српски — он је део богатства српског језика, док стандардни језик представља заједничку норму која нам помаже да се разумемо у различитим ситуацијама.
А ако и даље мислите да неко ко каже „бре”, „ђе” или „леле” не говори српски, покушајте да му то објасните. Само се немојте изненадити ако вам одговори: „Леле, бре, па на ком језику ти мислиш да ја зборим?!”
Јер српски језик није богат зато што сви говоримо исто, већ зато што и различитим речима можемо да се разумемо. А ако вам неко каже да дијалекти кваре језик, питајте га да ли би и „Зону Замфирову” преправљао да сви ликови звуче као да читају школски уџбеник!
Пулс Врбаса