Када се помене српска књижевност, прва имена која многима падну на памет јесу велики писци и песници чија су дела обележила наше школовање, културу и језик. Али српско песништво није исписано само мушким пером. И жене су оставиле стихове који се памте, читају и преносе генерацијама. Једна од њих је Десанка Максимовић.
Она је умела да пише о љубави, детињству, природи и човеку тако да се у њеним песмама препознају и они који иначе не посежу за поезијом. Њени стихови нису само нешто што смо некада учили напамет. Они су осећања која понекад разумемо тек када мало одрастемо.
Десанка је посебно остала упамћена по „Крвавој бајци“, песми која говори о стрељаним ђацима у Крагујевцу. Али њено стваралаштво није стало у једну песму. Писала је о нежности, љубави, пролазности и свему ономе што човека чини човеком.
И управо ту је важно да се сетимо да српска књижевност има и своје велике песнике и своје велике песникиње. Од Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића и Јована Дучића, до Исидоре Секулић, Јелене Димитријевић и Десанке Максимовић, свако је на свој начин оставио траг у нашој култури. Различити гласови, различита осећања, а једна књижевност која нас повезује.
Десанка је преминула 1993. године, али њени стихови и данас проналазе пут до читалаца. И можда је то најлепши доказ да добра поезија нема рок трајања.
Пулс Врбаса вас овим текстом подсећа да књижевност није само оно што стоји у читанци, нити је важно ко је песму написао мушкарац или жена. Важно је шта је оставио у нама.
А Десанка Максимовић оставила је много више од стихова. Оставила је осећај да поезија може бити блиска свакоме.
Пулс Врбаса