Драги читаоци, када говоримо о српском језику, често помињемо велике писце, реформаторе и књижевнике, али иза многих важних промена стоје и људи чија имена можда не изговарамо свакодневно. Један од њих је Ђура Даничић, српски филолог који је својим радом оставио значајан траг у развоју нашег језика.
Рођен је 6. априла 1825. године у Новом Саду, а на крштењу је добио име Ђурађ Поповић. Био је четврти од пет синова новосадског свештеника Јована Поповића. Школовао се у Новом Саду, Пожуну и Бечу, где је временом открио да га језик и књижевност привлаче много више од права, па је одлучио да се посвети филологији.
Посебно се истакао делом „Рат за српски језик и правопис“, објављеним 1847. године. У њему је аргументовано бранио употребу народног језика у књижевности и залагао се за једноставнији и приступачнији правопис.
Али Даничић није био само човек који је расправљао о граматици. Бавио се израдом речника, проучавањем старих српских списа, превођењем и истраживањем језика. Његов „Рјечник из књижевних старина српских“ и данас представља важно дело за проучавање српске језичке прошлости.
Радио је као професор Велике школе у Београду, био је библиотекар Народне библиотеке и први секретар Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Својим радом показао је да језик није само оно што свакодневно говоримо, већ и велико културно наслеђе које треба истраживати и чувати.
А сада једно мало питање за све вас, колико пута смо се изнервирали због неког граматичког правила или недоумице око писања речи? Вероватно много пута! Али управо захваљујући људима попут Ђуре Даничића данас имамо уређенију језичку грађу и могућност да боље разумемо сопствени језик.
Зато не морамо сви бити филолози, али би било лепо да сви будемо помало радознали. Јер речник није само књига на полици, а граматика није само школска мука – то су чувари језика којим говоримо.
Пулс Врбаса