Путовао је кроз планине, истраживао пећине, проучавао језера и бележио живот људи широм Балкана. Јован Цвијић није био само географ већ и истраживач који је настојао да разуме како су природа, историја и људске сеобе обликовале простор на којем живимо.
Када је крајем 19. века започео свој научни пут, Јован Цвијић није могао да претпостави колико ће његова истраживања утицати на развој географије у Србији. У времену када су многа подручја Балканског полуострва била недовољно проучена, одлучио је да одговоре потражи на терену — посматрајући природу, прикупљајући податке и разговарајући са становништвом.
Рођен је у Лозници 11. октобра 1865. године. Школовао се у Србији, а научно усавршавање наставио је у Бечу, где је докторирао географију и геологију. Управо су истраживања крашких предела привукла пажњу научне јавности и поставила темеље његове међународне репутације.
Цвијића, међутим, нису занимале само планине, стене и облици земљишта. Желео је да разуме и људе који на том простору живе — како настају насеља, због чега се становништво сели и на који начин природни услови утичу на свакодневни живот. Тако је повезивао географију са историјом и етнографијом, остављајући иза себе истраживања која су превазишла оквире једне научне дисциплине.
Међу његовим најзначајнијим делима налазе се „Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије“, „Балканско полуострво и јужнословенске земље“ и „Геоморфологија“. Као професор Београдског универзитета, оснивач Српског географског друштва и председник Српске краљевске академије, оставио је важан траг и у развоју научних институција у Србији.
Његова биографија подсећа да се свет најбоље упознаје онда када смо спремни да га истражујемо, постављамо питања и тражимо одговоре.
Пулс Врбаса