У разговору са женом која је дуго себе сматрала потпуно политички неутралном, чули смо причу која показује како политичке поделе могу да се преселе тамо где им можда најмање има места – на радно место и међу колеге.
Како нам је испричала, у почетку се осећала веома лоше. Не зато што су људи око ње имали другачије ставове, већ зато што је стекла утисак да више није довољно рећи: „Не желим да се мешам.“
Према њеним речима, неколико најгласнијих колегиница отворено је говорило о студентским протестима, промени система и свему што, по њиховом мишљењу, у друштву не ваља. Истовремено, каже, управо код неких од њих годинама је примећивала кашњења, несавестан однос према послу и различите професионалне пропусте.
Зато ју је посебно болело када су они који су само желели да раде свој посао и не учествују у политичким расправама почели да се осећају као да је управо њихова неутралност нешто лоше.
„Радиш, трудиш се, гледаш своја посла и на крају испаднеш најгори зато што не желиш да будеш део њихове приче“, описала нам је свој тадашњи осећај.
Временом је, каже, почела да примећује још нешто. Притисак који је тада осећала због своје неутралности, према њеном личном искуству, никада раније није доживела од колега који подржавају Српску напредну странку.
Управо то искуство, тврди, променило је њен однос према изборима.
Овога пута намерава да изађе и гласа.
Не жели да јој било ко говори кога треба да подржи, али каже да су етикетирање, вређање и однос према људима који мисле другачије снажно утицали на њу.
Посебно је забрињава атмосфера у којој се нечији коментар фотографише, дели по друштвеним мрежама и претвара у повод за прозивање. Због тога, сматра наша саговорница, постоје људи који своје ставове више уопште не износе јавно.
Они не улазе у расправе. Не остављају десетине коментара. Не доказују свакога дана коме припадају. Једноставно се склоне од буке и наставе свој живот.
Али то не значи да немају мишљење.
И можда је управо ту највећа грешка свакога ко политичку снагу процењује искључиво по друштвеним мрежама и томе ко је најгласнији.
Гласнији не значи нужно и бројнији.
Иза тишине могу да стоје различити ставови – подршка власти, подршка опозицији, неодлучност или једноставно одлука да политика остане приватна ствар. Зато се из нечијег ћутања не може закључити како ће гласати.
Наша саговорница је своју одлуку, каже, донела.
До ње није дошла зато што јој је неко рекао шта треба да мисли, већ управо после искуства у којем је осетила како изгледа када други покушавају да одреде шта је „исправан“ став.
Пулс Врбаса