Одлука Александра Вучића да збрине четири напуштена штенета која су остала без мајке, уместо да буде повод за разговор о одговорности према животињама, на друштвеној мрежи Икс изазвала је и политичке коментаре на рачун председника и његове породице.
Вучић је навео да није желео да беспомоћне животиње остави на улици, те да је одлучио да два штенета задржи, док ће друга два дом пронаћи код његових комшија. Уз снимак малих паса, позвао је грађане да предложе имена за нове љубимце.
„Чим су ми их показали, знао сам да не могу да их оставим на улици и да морам бар привремено да им помогнем”, поручио је Вучић.
Ипак, уместо да у првом плану буду напуштене животиње и потреба да им се обезбеде сигурност и нега, поједини корисници друштвених мрежа искористили су објаву за политичко подсмевање, правећи непримерене паралеле са председниковом породицом.
Такав приступ поново отвара питање границе између политичке критике и личног вређања. Политичари и њихове одлуке свакако могу бити предмет јавне расправе, али када се и прича о збрињавању беспомоћних животиња претвори у повод за увреде, сама тема пада у други план.
Посебно је важно да се у јавном простору не изгуби из вида оно што је у овој причи суштинско: четири штенета остала су без мајке и потребни су им дом, храна и брига. Њима није важно ко је на власти, ко је у опозицији нити каква се политичка расправа води на друштвеним мрежама.
На крају, најтужније у целој причи није то што су се на друштвеним мрежама појавили непримерени коментари, већ што су поједини толико заслепљени политичком мржњом да више не умеју да разликују критику од вређања и политичку борбу од удара на породицу. Када се и брига о напуштеним животињама претвара у повод за подсмех, онда то више не говори о човеку коме се подсмевају, већ о онима који су такве коментаре написали.
Политичка неслагања су једно, али када нестану свака мера, стид и елементарно људско поштовање, поставља се питање шта је следеће што ће бити злоупотребљено у бескрајном обрачуну са политичким противником.
Штенцима је, срећом, потребан дом, а не политичка припадност. Њима су потребни храна, сигурност и љубав — а људима који се крију иза екрана остаје да се запитају, колико далеко су спремни да оду када им је мржња према Александру Вучићу најважнији циљ кампање. Данас је Вучић, сутра може да буде било ко. Да ли тако планирате да водите државу?
Пулс Врбаса