Више од шест деценија њене руке нису само кројиле тканину – оне су кројиле успомене. Од 1962. године па све до 2023. њен салон венчаница „Карина“, једини такве врсте у Врбасу, био је место у које су девојке улазиле са надом, а излазиле са осмехом и сном у белом.
Марица није правила само венчанице. Она је стварала хаљине у којима су почињали нови животи.
Хиљаде невести из Врбаса, али и из читаве Србије, Грчке, Италије, Шпаније и других земаља, изговориле су своје судбоносно „да“ управо у венчаницама које је она осмислила и сашила. Због тога је постала део најважнијих породичних успомена. Данас, у безброј породичних албума, на фотографијама које се чувају деценијама, налази се и део њеног рада – и део њене душе.
Говорила је да се венчаница не шије само иглом и концем. Она се шије стрпљењем, љубављу и вером да свака девојка тог дана треба да се осећа најлепше на свету. Зато су многи веровали да је у свакој чипки коју је пришила остао и део ње саме.
Никада није гледала само зараду. Ако је видела да невеста нема довољно новца, знала је да каже: „Биће све у реду.“ За Марицу није постојала девојка која не заслужује да на дан венчања заблиста. Људи су јој увек били важнији од новца.
Али Марица није била само велики мајстор свог заната. Била је права дама. Госпођа над госпођама.
Увек је била беспрекорно дотерана. Савршено намештена фризура, дискретна шминка, пријатан мирис парфема и одећа коју је сама кројила. Њени модели нису били само за муштерије – она их је и сама носила са невероватном елеганцијом. Имала је младолико лице, прелепу неговану кожу и држање које је одисало достојанством. Чак и када је прешла осамдесет седму годину, многи су говорили да изгледа деценијама млађе.
Последњих година живот јој није био лак. Велики проблеми са кичмом пратили су је свакодневно, али никада није дозволила да је бол победи. И када јој је било најтеже, одлазила је код фризера, уређивала се и излазила међу људе достојанствено, као да жели да покаже да човек никада не сме да изгуби поштовање према себи.
Веома млада остала је без супруга. Од тог дана па до краја живота више се није удавала. Сву љубав усмерила је ка својим ћеркама, Мирјани, која је постала лекар, и Славици, дипломираном књижевнику. Њихови успеси били су њен највећи понос.
Њена вера није била само реч. Била је њен живот. Редовно је одлазила у цркву, живела тихо и скромно, помагала људима и никада није тражила признање за своја добра дела. Свештенство ју је искрено волело и дубоко поштовало.
Многи који су је познавали верују да није случајност што је свој овоземаљски пут завршила управо на Митровдан. Као да је жена која је читав живот живела у вери, смирењу и доброти, отишла Господу на дан великог светитеља кога је поштовала.
На њеном последњем испраћају окупио се велики број људи, а опело су служила три свештеника. Био је то опроштај од жене која није била позната по богатству, функцији или слави, већ по доброти, достојанству и животу испуњеном љубављу према људима.
И данас, када се у Врбасу помене Марица, многи ће најпре помислити на салон „Царина“, на беле венчанице, на чипку, на осмех којим је дочекивала сваку девојку и на реченицу: „Не брини, бићеш најлепша.“
А када једног дана избледе и фотографије, остаће приче које ће се преносити. Остаће хиљаде свадбених албума у којима је она, иако се не види, ипак присутна. У сваком пажљиво ушивеном шаву, у свакој чипки, у сваком велу и у сваком осмеху невесте остао је по један мали део Марице.
То је наслеђе које не може да избледи.
Нека јој је вечна слава и хвала.
Пулс Врбаса