Називати некога „говнетом“, „смећем“ или поручујући да „треба дезинфиковати место на ком је био“ није слобода говора, већ вређање и понижавање. У времену када су друштвене мреже постале главно место за размену ставова, све чешће се поставља питање да ли се право на сопствено мишљење користи као оправдање за недостатак основног поштовања према другима.
Друштвене мреже омогућиле су свакоме да јавно изнесе своје ставове, подржи одређену идеју или критикује поступке појединаца. Међутим, оно што би требало да буде простор за размену мишљења неретко се претвара у арену личних напада, увреда и покушаја јавног понижавања свакога ко размишља другачије.
Слобода говора подразумева право на другачије мишљење, али не значи да је сваки начин његовог изражавања прихватљив. Неко може да подржава власт, неко опозицију, неко студентске протесте, а неко да има потпуно другачији поглед на друштвена и политичка питања. Управо могућност да различити ставови постоје и буду јавно изнети представља један од темеља демократског друштва.
Проблем настаје онда када аргументе замене увреде, када се саговорник назива погрдним именима, а неслагање постане повод за омаловажавање и јавно етикетирање. Када некоме поручујемо да је „смеће“ или да место на ком је боравио треба дезинфиковати, нисмо изнели аргумент, нисмо оповргли његов став нити смо доказали да није у праву. Само смо показали спремност да га понизимо.
Такве поруке не постају прихватљиве само зато што су објављене на друштвеним мрежама или зато што долазе од особе која верује да је у праву. Неслагање са нечијим мишљењем не даје нам право да негирамо његово достојанство.
Критика није исто што и увреда
Важно је направити јасну разлику између оштре критике и личног вређања. Критиковати нечију одлуку, политички став, јавни наступ или поступак јесте легитимно. Неслагање може бити оштро, директно и непријатно, а да и даље представља део слободне јавне расправе.
Ако сматрамо да је неко погрешио, можемо да објаснимо зашто. Ако се не слажемо са нечијим политичким ставом, можемо да понудимо другачије аргументе. Ако мислимо да нечији поступци заслужују осуду, имамо право да то јавно кажемо.
Али када уместо аргумената користимо погрдне називе, онда више не говоримо о квалитету нечијих ставова, већ нападамо саму особу.
То, наравно, не значи да свака груба или непримерена реч аутоматски представља кршење закона. Правне границе зависе од конкретног садржаја и околности, док стандарди пристојне комуникације могу бити строжи од онога што је законом забрањено. Ипак, чињеница да нешто није нужно незаконито не значи да је уједно пристојно, оправдано или друштвено прихватљиво.
Да ли право на мишљење важи само за оне са којима се слажемо?
Један од највећих изазова друштвених мрежа јесте прихватање чињенице да други људи имају право на ставове који нам се не допадају. Слобода изражавања нема много смисла ако је признајемо само онима који размишљају као ми.
То важи за политичке расправе, друштвене теме, локалне проблеме, али и свакодневне несугласице. Нико не би требало да буде изложен увредама само зато што подржава одређену страну, критикује неку одлуку или јавно износи став који није у складу са мишљењем већине у одређеној групи.
Истовремено, позивање на слободу говора не може бити универзално оправдање за претње, узнемиравање или друге облике незаконитог понашања.
Није суштина слободе говора у томе да сви говоримо исто, већ да имамо могућност да се не слажемо, да постављамо питања, оспоравамо аргументе и износимо критике — без потребе да саговорника понизимо како бисмо доказали сопствену исправност.
Какву јавну комуникацију желимо?
Друштвене мреже дале су свима прилику да се њихов глас чује, али су истовремено показале колико лако комуникација може да изгуби основне стандарде пристојности. Иза екрана се често заборавља да са друге стране постоји човек, са својим достојанством, уверењима и правом да мисли другачије.
Зрело друштво не подразумева да сви имају исте ставове, већ да умеју да разговарају и онда када се суштински не слажу. Не морамо да поштујемо свачије мишљење, нити смо дужни да се са њим сагласимо, али то не значи да је понижавање људи прихватљива замена за аргументе.
Слобода говора не значи одсуство одговорности, као што ни поштовање других не значи одрицање од сопственог става.
Назвати некога „говнетом“ или „смећем“ није храброст, није аргумент и није доказ супериорности у расправи. То је увреда. Поручити да треба дезинфиковати место на ком је неко био није критика његовог поступка, већ покушај понижавања особе. Такве речи не доприносе дијалогу, не решавају несугласице и не чине јавни простор бољим местом.
На крају, питање није да ли имамо право да се не слажемо. То право мора да постоји. Питање је да ли смо спремни да своје неслагање изразимо аргументима, без потребе да човека са друге стране екрана понизимо само зато што не мисли као ми.
Јер слобода говора подразумева право да кажемо шта мислимо, али не значи да вређање треба прогласити слободом, а непоштовање храброшћу.
Пулс Врбаса