Студенти који учествују у блокадама ових дана пуштају песму „Три пољупца хоћу ја“, желећи да њеним стиховима асоцирају на број три. Међутим, док је пажња усмерена на пољупце, један други део песме отвара сасвим другачију тему.
„Сувише сам љута, немој да се смејеш, десиће се зло, десиће се зло.“
Управо ови стихови могу послужити као сатиричан опис атмосфере која се неретко ствара у политичким расправама на друштвеним мрежама.
Довољно је погледати поједине коментаре испод политичких објава, па видети како се позивање на толеранцију понекад претвара у увреде, подсмех и омаловажавање свакога ко мисли другачије. Изгледа да је најлакше делити пољупце кроз песму, а увреде преко тастатуре!
Посебно је занимљиво када се неко најгласније позива на слободу говора, а онда у коментарима покаже да му туђе мишљење смета више него истина коју не жели да чује.
Испада да свако има право на свој став, али под једним условом – да се случајно не разликује од става најгласнијих!
А шта је са онима који ћуте?
Можда једноставно не желе да њихова фотографија, име или радно место постану тема следећег интернетског обрачуна.
Још је занимљивије када појединци који су себи доделили улогу дежурних чувара морала почну да деле лекције о поштењу, раду и достојанству. Пре него што некоме одрже предавање, можда би могли да провере да ли су и сами положили испит из лепог понашања.
Јер, слобода говора није резервисана само за оне који најгласније вичу. Она припада и људима који поштено раде, издржавају породице и не желе да им се живот претвори у јавну расправу са непознатим људима.
А песма? Нека свира!
Само, размислите о свему. Када се иза приче о љубави и толеранцији појаве увреде и претње, вреди се запитати шта нам се заправо поручује.
Јер, три пољупца су лепа жеља, али три грама мозга, три грама толеранције и мало више пристојности понекад би значили много више!
А ДА СЕ НЕ БИ ОСТВАРИЛИ СТИХОВИ „ДЕСИЋЕ СЕ ЗЛО“…
Можда је време да сви добро размислимо шта имамо данас, шта нам недостаје, али и шта смо имали пре петнаест година.
Да се присетимо времена када је, према сведочењима грађана, и за посао на њиви била потребна веза, када су плате биле знатно ниже, а неизвесност свакодневица многих породица.
И док се данас говори о променама, у Врбасу се намеће једно занимљиво питање: колико је међу најгласнијим заговорницима тих промена људи који су већ имали прилику да покажу шта знају и умеју док су били на власти?
Поједини некадашњи политички актери појављивали су се у различитим протестним покретима, од „Један од пет милиона“ до „Србија против насиља“ па све до тога да су тренутно „Студенти“ у својој позној младости. Увек спремни да руше власт. Вукови су остали исти, само су променили јагњеће коже у које се огрћу.
Зато је сасвим оправдано питати се ко данас наступа у име студената, ко води њихове странице на друштвеним мрежама и ко заиста стоји иза политичких порука које се са њих шаљу.
Посебно је важно да млади, који се пре петнаест година нису ни родили или су били деца, имају прилику да упознају и тај део наше прошлости. Нека питају своје мајке, очеве, баке и деке како се тада живело у Врбасу, како се долазило до посла и колико је вредела једна плата.
Јер, политичке пароле могу да се мењају, нови покрети могу да настају, али одговорност за некадашње одлуке не нестаје променом имена, заставе или профилне фотографије.
Ако неко данас обећава другачију будућност, грађани имају пуно право да га питају шта је радио када је већ имао прилику да одлучује о њиховој прошлости.
Пулс Врбаса