Постоје људи који кроз живот не пролазе тихо, иако никада не траже да о њима буде гласно. Препознајемо их по траговима које остављају у другим људима, по доброти која се памти, по речима које остану у нама дуго након што их више не слушамо и по оном посебном осећају који се јави када схватимо да смо некада имали срећу да упознамо човека који нас је, на неки начин, учинио бољим.
Једна од таквих жена је Јармила Чинчурак, Савиноселка која је свој живот посветила људима, медицини, знању и образовању, а изнад свега човеку.
Њена прича почиње у Савином Селу, месту које није само њено родно место већ и део њеног идентитета који је, без обзира на године и километре, остао дубоко у њој. Управо тамо започела је свој професионални пут као медицинска сестра, радећи у свом родном месту и стичући прва искуства у позиву који ће временом постати њен животни позив.
Из Савиног Села пут је потом води у Врбас, где наставља да ради на хемодијализи Опште болнице Врбас. Ту стиче драгоцено професионално искуство, али њена жеља за знањем не престаје да расте. Животни и професионални пут убрзо је одводе у Нови Сад, где наставља да ради на Клиници за неурологију Клиничког центра Војводине.
За Јармилу знање никада није било нешто што се стиче једном и заувек. Док су године пролазиле, настављала је да учи, усавршава се и тражи нова знања. Завршила је специјалистичке струковне студије за радиолошке техничаре, а потом наставила да студира све док прошле године није стекла звање дипломираног психолога.
Данас у оквиру радиологије ради у ангио-сали, једном од најзахтевнијих сегмената овог посла, где су неопходни врхунска стручност, велико знање, концентрација и посебна одговорност.
Ипак, када се говори о Јармили Чинчурак, њена прича не може се свести на дипломе, специјализације и радна места. Једно од најважнијих поглавља њеног живота исписано је у учионицама Средње медицинске школе у Врбасу.
Више од десет година Јармила је била наставник здравствене неге у овој школи. За то време кроз њену учионицу прошле су генерације младих људи који су тек требало да закораче у свет медицине. Многи од њих данас су здравствени радници, а у њиховом професионалном путу остао је део онога што им је њихова наставница дала.
Она их није учила само ономе што пише у књигама. Учила их је да се иза сваке дијагнозе налази човек, да пацијент није број, кревет или медицински картон, већ нечији родитељ, дете, брат, сестра или пријатељ. Учила их је да знање без човечности није довољно и да се здравствени радник не постаје само дипломом, већ и односом према човеку који му је поверен.
Зато њени ученици и данас, када говоре о њој, не говоре само о наставници. Говоре о жени која им је пренела све што је знала, која их је подстицала да питају, да уче и да буду бољи, али им је изнад свега оставила једну лекцију која се не учи из уџбеника.
Често је знала да им каже:
„Најбитније је да будете добри људи и добре колеге сутра. Остало ћемо лако научити.“
Можда је управо у тој реченици сабрана сва суштина њеног односа према професији и младим људима. Јармила није желела само да створи добре медицинске сестре и техничаре. Желела је да створи добре људе.
Зато су је њени ученици волели и поштовали. Не зато што је од њих увек тражила више, већ зато што су знали да то „више“ тражи јер верује у њих и жели да једног дана буду достојни позива који су изабрали.
Њена веза са Врбасом и Савиним Селом никада није престала. Иако данас више не живи у Савином Селу и више није наставник у Средњој медицинској школи у Врбасу, није дозволила да време прекине везе које су јој важне. Са посебном пажњом одржава контакт са својим некадашњим ученицима, али и са људима из Савиног Села, места из којег је потекла и које никада није престала да доживљава као свој дом.
Негде између свих тих животних улога — медицинске сестре, радиолошког техничара, психолога и наставника — стоји једна улога која се не може уписати ни у једну диплому: улога човека који помаже.
Готово да не постоји Врбашанин којем, када му је затребала помоћ у лечењу или одласку код лекара у Нови Сад, Јармила није покушала да изађе у сусрет. Познати или непознати, њој то никада није било важно. Ако је некоме била потребна помоћ, то је за њу било довољно.
Њена хуманост посебно је доспела у жижу јавности када је донирала кожу непознатом детету ромске националности. За тај велики и несебични гест проглашена је херојем године.
Када се погледа њен живот, тај један чин није изузетак. Он је само један од највидљивијих тренутака једне много дуже приче о жени која је читавог живота бирала да помогне онда када је некоме било најтеже.
Можда је управо зато њена прича толико снажна.
Јармила није остала само у болничким ходницима, учионицама и ангио-сали. Остала је у људима: у ученику који је од ње научио како се разговара са пацијентом, у колеги којем је помогла када му је било потребно, у Врбашанину којем је пронашла пут до лекара у Новом Саду и у Савиноселцу који зна да ће се јавити и питати како може да помогне.
Зато, када се данас говори о Јармили Чинчурак, није довољно рећи да је медицинска сестра, радиолошки техничар, дипломирани психолог или наставник. Све су то њена звања, њена знања и године труда које је уложила у себе.
Али њена највећа титула није написана ни на једној дипломи.
Она је — човек.
Човек који је из Савиног Села кренуо својим путем, стигао до болничких сала и учионица, стекао бројна знања и звања, али никада није заборавио најважнију лекцију: да све што знамо има праву вредност тек онда када можемо да употребимо то знање да помогнемо другом човеку.
Можда ће једног дана неки од њених ученика, сада већ искусни здравствени радници, стајати поред свог пацијента и сетити се њених речи:
„Најбитније је да будете добри људи и добре колеге сутра. Остало ћемо лако научити.“
Тада ће бити јасно да је Јармила Чинчурак свој највећи посао већ завршила.
Није само образовала генерације. Уткала је део себе у њих.
А такви људи не одлазе никада. Они настављају да живе у сваком добром делу оних које су учили, у свакој руци пруженој човеку у невољи и у свакој речи утехе коју је неко изговорио зато што је једном имао наставницу која га је научила да, пре свега, буде човек.
А негде тамо, у Савином Селу, остаје њен почетак.
Без обзира на све километре које је живот исписао између њеног родног места и Новог Сада, Јармила никада није престала да припада свом Савином Селу, својим Врбашанима и својим ученицима.
Неке људе место из којег су потекли једноставно не напушта. Они га носе са собом, у свом говору, успоменама, односима према људима и сваком добром делу које учине.
Тако и Јармила Чинчурак, жена која је из Савиног Села кренула као медицинска сестра, а кроз године постала и наставник, специјалиста, радиолошки техничар и дипломирани психолог, својим животом показује да највредније што човек може да стекне није само знање, већ способност да тим знањем учини нешто добро за другога.
А то је, на крају, и најлепша лекција коју је могла да остави својим ученицима.
ПУЛС ВРБАСА